-Nisi ti slučajno moja unuka. Postoje neke sile i energije koje mi nismo u stanju još da shvatimo. A možda nikad i nećemo, a to je možda i dobro. Dok si pričala o svojim roditeljima zamišljao sam sebe kao roditelja u takvoj situaciji. Mogu ti reći da mi je tako nešto oduvek nedostajalo. Od kako sam se oženio, od prvog dana su počeli sukobi. Htela je da od mene napravi drugu osobu, pa mi nije jasno zbog čega se uopšte udala za mene?
Kakav je bio stvaran razlog ako joj kao takav nisam odgovarao? Kad se rodila Pella bilo je sve gore i gore. Ja sam Pellu voleo, ali njena majka nije volela mene. Posle nekog vremena je uzela dete i definitivno me napustila. To mi je veoma teško palo. Žena se preudala a Pellu sam samo povremeno viđao, zbog velike udaljenosti koja nas je delila i nekih drugih nepovoljnih uslova. Ja sam se tada potpuno posvetio nauci i u nju trošio svu svoju energiju.
Dosta godina je prošlo, pa sam prilično napredovao i u karijeri. Postao sam važan u ovom društvu, ali zbog toga nisam bio srećan. Posla i obaveza sam imao preko glave. Tada se rodila misao da bi mi dobro došao neki pomoćnik koji bi preuzeo jedan deo mojih aktivnosti, jer sam stvarno u njima počeo da se gušim, a problem nisam znao kako da rešim. Od postojećih androida niko nije bio dovoljno osposobljen. Bili su obrazovani ali u sebi nisu imali onu energiju da svojom znatiželjom sebi zakomplikuju život, kako se to meni često dešavalo.
Kad sam definitivno odlučio da mi treba android da mi pomaže u radu, razmišljao sam o tome da li je bitno da li će biti muškarac ili žena. To u principu za bavljenje naučnim radom nije bitno. Najpre sam iz kombinacije izbacio da bude žena. Nije mi bila potrebna neka lepotica oko koje će svi da trčkaraju jer mene u tom smislu nije zanimala, a nisam želo da mi i na taj način potencira moju muku. Tada sam pomislio šta mi je u životu osim posla važno?
To je bez dvoumljenja bila moja kćerka. Problem je bio što je ona nasledila sve majčine osobine i po ponašanju je meni bila čista suprotnost. Naravno da sam je i kao takvu voleo, kao što sam u početku voleo i njenu majku. Međutim takav karakter nikako nije bio primeren za naučnika. Naučnik mora biti strpljiv, stabilan, dosledan, odgovoran, dakle sve ono što Pella nije bila. Ne krijem da sam maštao kako će Pella jednog dana ići mojim stopama, ali je svaki dan potvrđivao kako će biti suprotno.
Tada mi se ideja potpuno formirala. Uzeo sam Pellin genetski materijal i dao da se napravi klon. Tada su se klonovi pravili u inkubatorima, a ne kao danas kad sve ide mnogo, mnogo brže. Radio sam na klonu zajedno sa ekipom koja je za to specijalizovana. Dok je klon bio u razvoju, brisali smo sećanje i ubacivali novi softver za osposobljavanje naučnika. I ja sam lično radio na tom softveru ranije, ali sam ovaj put dodao neke savremenije matrice do kojih sam došao ličnim istraživanjem.
Oops! This image does not follow our content guidelines. To continue publishing, please remove it or upload a different image.
Najveći problem je bio u menjanju karaktera. Njega nije teško menjati dok je još u stvaranju i neformiran. Problem je bio što sam ja hteo da on bude poseban. Da ni približno ne liči ni na koji prethodni, a pogotovo da ne liči na karakter moje kćerke. Krajnji rezultat je bio da sam dobio biološki još jednu Pellu, ali intelektualno sasvim drugačiju kćerku u koju sam prebacio i neke svoje umne karakteristike. To je na kraju postala potpuno samostalna ali i izuzetna osoba, koja je samo po izgledu ličila na moju kćerku.
Saradnica, kako sam je zvao, ili skaraćeno Sara, u meni nije videla pravog oca, poštovala me kao autoritet, u mene imala poverenje, ali ja sa svoje strane nikad u njoj nisam prestao gledati neku svoju drugu kćerku, iako se tako nisam ponašao. Trebalo je da prođu godine dok ona nije počela da shvata moj odnos prema njoj. To se najviše ispoljilo neposredno pre nego je otišla na Zemlju. Pella se već bila udala, a ja sam opet ostao bez meni bliske osobe, koja mi je bila mnogo više od naučnog saradnika.
I evo sad tebe tu. Gledam te i razmišljam kakva bi mogla biti da te je Sara rodila onakva kakva je bila ovde. Mislim da osim samog izgleda ne bi bilo razlike. U tebi prepoznajem ponašanje tvoje majke kakva je bila ovde, uz koje su se našle i osobine tvog oca i uticaj sredine u kojoj si odrastala. Iako su mi svi elementi prilično poznati, njihova kombinacija mi je toliko neobična da se stalno isčuđujem. I sama si rekla da nisi standard ni na svojoj planeti. Mogu ti reći da sam srećan što si takva.
Tvoja majka se lomila u dilemi između nauke i ljubavi. Ona je to ispočetka shvatala kao ozbiljnu dilemu, kao da izborom jednog gubi drugo. Bila je dovoljno pametna da shvati da to može ići zajedno. Bilo joj je potrebno vreme dok nije sve posložila u svojoj glavi. Sve što je napravila da bi došla do toga, sve je sam smislila, rizikovala, ali i bila uporna. Ne verujem da bi neko drugi to bio u stanju da napravi. Pričala mi je o tvom ocu kad je počela da komunicira s njim. Spomenula je njegove zastarele i prilično providne metode kojima ju je pokušao zavoditi. Ispočetka je tome lako odolevala, ali kasnije to više nije želela. Čak sam i ja ovde osetio koliki uticaj je on na nju imao.
Ti mi svako malo spominješ Nebojšu. I kod tebe osećam uticaj i slične vibracije kao i kod tvoje majke. Tvoja majka je njih i te kako dobro zapamtila jer joj to, da tako kažem, u genima nije bilo. Zato joj nije trebalo da razmišlja kad si je pitala da li te podržava u tvojoj ljubavi prema Nebojši. Znala je koliko je to njoj bilo važno i bila je sigurna da je to i tebi isto tako. Sama si priznala da ti to daje snagu, zar je to malo? Koliko bi se samo njih menjalo s tobom.
-Sećam se da sam ti pričala, da su mi se prijateljice rugale zbog mog odnosa prema Nebojši i mnogo pre nego što sam sama shvatila kakav je to odnos. Meni je bilo toliko normalno da budem pored njega i da razmišljam o njemu, da nisam razumela isticanje toga sa njihove strane. Kod njih je bila suprotna situacija. Roditelji su im bili protiv njihovih emotivnih veza, a prijateljice su ih podržavale. Meni su se prijateljice rugale a moji roditelji me podržavali. Priznajem da je to jako čudna situacija ma kako je ja dobro razumela.
-Ti misliš da je lako nekog podržavati? Uvek je lakše biti protiv nečega, jer to ne moraš nikome objašnjavati. Za podržavanje nekoga čovek mora biti hrabar, mora biti moralan a ne licemeran. Sećam se da si spomenula taj pojam za roditelje. Verovatno su roditelji tvojih prijateljica bili u sličnoj situaciji kao njihove kćerke, kad su oni bili mladi. I umesto da iz toga izvuku pouku i oni su se počeli isto ponašati. Jednostavno, to im je bilo lakše. Za razliku od njih, tvoji roditelji svoja ponašanja dobro kontrolišu. Pitam se i sam kako bih se ja ponašao u takvoj situaciji. Ti si sada ovde i verovatno si svesna koliko je njima teško bez tebe. Sigurno bi im bilo lakše da imaš mlađeg brata koji bi bio s njima. Da li su tvoji roditelji razgovarali o toj ideji?
-Naravno da bih volela da imam brata. Čula sam neke insinuacije na tu temu, ali mnogo ranije. U poslednje vreme nisam primetila da o tome razmišljaju. Previše su zauzeti. Verovatno nisu bili sigurni kako će sa mnom da izađu na kraj. Protiv takve ideje ja inače nemam ništa protiv. Ovde sam poprilično zauzeta raznim obavezama. Pretpostavljam da je njima veoma teško što nisam sa njima. Verovatno i mom Nebojši nije svejedno što nisam s njim. Nije lako ne biti opterećen time. Moraću im to nekako nadoknaditi. Za sada se moram usredsrediti na ovo ovde. Imam dubok osećaj da ću uspeti u svom naumu.
-Ja ti ne mogu zameniti ni roditelje ni Nebojšu, ali znaj da sam uz tebe. Sećan sam što si ovde, bar onoliko vremena koliko možeš da budeš. Meni to puno znači. Osim toga, želeo bih da ti kažem da se prekomerno ne opterećuješ da li ćeš uspeti u tome što radiš. Kako god bude, nećeš me razočarati. Važno je da se trudimo, nema garancije da ćemo uvek uspeti.
