Nakon što se čulo zvono na vratima Gospođa Stanisalva je otvorila vrata.
-Gospođo Bodin? - uzviknula ja od iznenađenja, jer je ona bila poslednja osoba koju bi očekivala na svojim vratima. Iako su se dosta često sretale u prolazu ili u prodavnici, pa se jedna drugoj javljale, nisu se međusobno družile niti razmenjivale posete. Sve potrebne informacije su dobivale od svoje dece i to im je bilo dovoljno da zadovolje svoju znatiželju.
Bilo je logično da će jednog dana dve prije, ako do toga dođe, sesti za isti sto. Međutim ova situacija kao da nije navodila na to. Solarie nema već dugo, o njoj niko ne priča kao da je u zemlju propala. Čak je ne spominje ni Nebojša. Kad ga je jednom pitala kakva je situacija među njima, on je samo odgovorio da je sve u redu koliko to može biti i zamolio majku da ga više o tome ne pita. Čudila se toj njegovoj reakciji jer je ranije jedva čekao takva pitanja da bi mogao o Solariji da priča na dugačko i na široko, zbog toga što mu je to bilo potrebno.
Nije uopšte sumnjala da mu to i dalje potrebno, ali je on iz nekog razloga ćutao. Pojava gospođe Bodin delovala je da bi mogla saznati razlog za takvo njegovo ponašanje. Jer je u Nebojšinom ponašanju očigledno došlo do neke kontradikcije. Solariu nije spominjao, nikakvo veće nezadovoljstvo na njegovom licu se nije primećivalo - nije bio ni posebno tužan ni razočaran. Primećivala je njegovu zanesenost učenjem u mnogo većoj meri nego što je to ikada radio.
Kao da ga ništa drugo osim tog proučavanja nije zanimalo. Mislila je da je to početna euforija zbog upisa na fakultet, ali se ona iz dana u dan uopšte nije smanjivala. Svaki dan je kući donosio brdo stručne literature i proučavao je do kasno u noć. Kad je čistila njegovu sobu videla je da naslovi knjiga nisu baš bliski njegovom fakultetu. Kakve veze ima astrofizika sa biologijom? Pa na njegovom fakultetu se valjda ne proučava Mars?
Znala je da on od nje nešto taji, takođe je bila sigurna da će joj to reći kad dođe vreme i kad bude spremam. Toliko je mogla da se strpi i da na njega ne vrši pritisak. Primećivala je da je veoma koncentrisan i zaokupljen s onim čime se bavi. Kad bi ga zvala da jede, odmah bi prekidao ono čime se bavio, razmenjivali bi samo po nekoliko formalnih rečenica, a onda bi se ponovo vraćao svom svetu nauke.
Kao da to nije bilo ono isto dete kakvo je poznavala, delovao je tako ozbiljno, tako zrelo, kao da ima mnogo više od devetnaest godina. Pogled mu više nije razbacano lutao kao što je to obično radio, sada mu je bio koncentrisan, kao da ne gleda površinu prema kojoj je usmeren već vidi i ono što se ispod te površine nalazi. A kad bi nju pogledao dobijala je neki čudni osećaj poštovanja i razumevanja koje joj šalje tim pogledom. "Ovo moje dete je postalo svoj čovek" - pomišljala je.
-Gospođo Raspopović, dobar dan. Mogu li da uđem?
-Dobar dan. Naravno, samo izvolite. - Uvela ju je u dnevni boravak i ponudila da sedne, - čime mogu da vas poslužim?
-Mogu li dobiti čašu vode?
-Da, naravno, - kad ju je poslužila, zapitala je, - Da li je sa Solariom sve u redu?
-Nadam se da jeste.
-Nadate se?
-Pa da. Nismo još uspostavile kontakt. Poznajem ljude kod kojih je, a oni će sigurno brinuti o njoj na najbolji mogući način.
-Zavidim vam na takvom stavu, ja bih se pojela od sekiracije i znatiželje.
-Potpuno vas razumem. I ja sam majka i slično proživljavam, ali se nekad moramo suočiti sa stvarnošću.
-Čini mi se da znam o čemu pričate. Da li je vaša poseta vezana za Solariu ili za nešto drugo?
-Mislim da je sve to povezano, tako da je svejedno zbog čega sam došla, ali recimo, da je glavni razlog moje posete Nebojša.
