Sa Renesminim vratima iza svojih leđa, Nebojša se osetio potpuno praznim, napuštnim i bespomoćnim. Šta sada da radi, gde da ide? Gde je rame na koje bi mogao da nasloni svoju glavu? Čemu sada uopšte da se nada? Gde mu je smisao, da li će ikad ponovo osetiti radost življenja? On je i bukvalno u ledenom tunelu, led svuda oko njega, a led mu je i u srcu.
Postoji li nešto što bi ga moglo ogrejati? Sada plaća ceh za grehe koje je počinio, a kojih uopšte nije bio svestan. Bar da se osetio treznim i to bi nešto vredelo. Bio je u bunilu, bio je pijan, a sada mu je u glavi košmar, pravi haos uznemirenih misli koje se sudaraju pa odbijaju menjajući smer u neki besmisao.
Ono što ga je mučilo bilo je - ne to što je uradio ili zbog čega je to uradio, ovde se misli na ostvarenje nekih njegovih želja, čak i ne toliko želja za detetom kako mu se ispočetka činilo. Problem je bio što nije mogao naći svoj identitet. Nije mogao sebi reći - ko je on to u stvari? Kako sebe da definiše, gde sebe da vidi i u kakvom kontekstu? Da li se stvarno izgubio sa Mirandom i Renesme ili je u pitanju bilo nešto drugo? Uopšte nije trebalo razmatrati koliko su njih dve bile sjajne ličnosti. Potpuno je bilo nevažno koliko su bile lepe ili pametne, a bile su i to, već je bilo začuđujuće zbog čega su ga toliko neodoljivo privlačile?
Kako je došlo do toga da ih zavoli? Da li je s njima podlegao svojim slabostima, koje bi mogle biti zbog toga što je bio jedinac pa je osetio pojačanu želju da voli i da bude voljen, a kad mu se takva prilika ukazala nije je mogao odbiti. Voleti tri žene svakako je prekrupan zalogaj da bi se svakoj dalo onoliko koliko joj je potrebno. Ono u šta je bio sasvim siguran jeste da je svaka s njim bila zadovoljna, a on je bio taj koji je tražio više. Baš to više mu nije davalo mira. Da li je to bila greška, neskromnost, sopstvena precenjenost?
Svaki element onoga što se dešavalo mogao je razumeti, ali kad sastavi sve elemente u glavi, odjednom mu se stvori neka gungula koju ne može da razmrsi. Najviše ga je nervirala Teyla koja je onako sarkastično govorila o njemu da ga je to doveodilo do ludila. Najgore od svega je bilo to što je ona bila u pravu, a ona je njegovu situaciju videla kao na dlanu, a on se ponašao kao da je pao sa Marsa. To što se dešavalo sa Mirandom na brodu bilo je lako objasniti. Bio je bolestan, ona je o njemu brinula onako kako je najbolje umela. Svakako nije smeo da bude nezahvalan.
Nije on podlegao Mirandinoj lepoti koja je bila neosporna, ne pamti da je ikad video zavodljiviju ženu od nje. Najmanja sitnica na njoj je mogla da izazove požudu. Tome je nekako i mogao da odoli. Ono čemu nije, to je bilo istraživanje njenog misterioznog tela. Na tom ispitu je pao kao zrela kruška. Njegova znatiželja je bila ogromna, Mirandina bespomoćnost isto tolika. A on je sa uživanjem glumio heroja koji će sve stvari dovesti u red. Doveo ih je, čak i previše. Lako je mogao da razume da se bez problema navikao da spavaju zajedno u krevetu.
Znao je da tu nešto nije u redu, ali ideja da je udalji iz kreveta mu se nikako nije dopadala. Biti sam u tom beskrajnom svemiru bilo je frustrirajuće. Dok je osećao toplinu njenog tela nije se osećao uznemirenim, naprotiv. Pored Mirande, nebitno da li bili obučeni ili goli što je bilo skoro pravilo, osećao je da je pun inspiracije, nikad nije bio duhovitiji nego tada, a sve njeno na dohvatu ruke mu je izuzetno prijalo. Ona mu se nesebično davala na takav način da ju je osećao potpuno svojom. Istovremno je bio njen i gospodar i sluga.
Bilo mu je teško i da zamisli da bi se i jedna žena toliko žrtvovala zbog njega kao Miranda. Ona mu je jasno ukazivala koliko je on njen jedini svet u kojem ona vidi sebe i u kojem postoji. Ništa van toga nju nije zanimalo, ili mu se bar tako činilo. Bio je prilično siguran da je baš bilo tako. Imati pored sebe jednu osobu koja je prelepa, koja je pored toga i izuzetno pametna, a kojoj je on sve što joj je u životu bitno, kako na to ostati ravnodušan? On to ne bi mogao ni da je sto puta psihički snažniji.
