Na vratima se čulo zvonce. Gospođa Stanislava je iz kuhinje prešla hodnikom i otvorila rata.
-Dobar dan gospođo Raspopović.
-Ah ti si, ajde uđi.
-Došla sam da vam ukradem Nebojšu.
-Ukrala si ti meni njega davno.
-Kako to mislite davno? Stvarno ne razumem?
-Razumećeš ima vremena. Eno ti ga gore u sobi, pa ga pitaj, on će ti najbolje objasniti.
Popela se na sprat i pokucala na vrata, - slobodno, - čula je s druge strane.
Otvorila je vrata. Nebojša je sedeo na krevetu u šortsu i majici. Zidovi sobe su bili oblepljeni posterima. Na stočiću pored kreveta jedna uokvirena fotografija. Prepoznala je devojčicu i dečaka koji ju je zagrlio. Bilo je to pre deset godina kad ih je Nebojšin otac fotografisao ispred ulaza u kuću.
Ona je bila u širokoj haljinici na bretele bez struka i sa sandalama, a on samo u tričetvrt pantalonama i bos. Za neupućenog bi delovali kao brat i sestra.
Sela je pored njega na krevet, - šta ima?
-Poljubi me pa ću ti reći.
To njoj nije bio problem. Zagrlila ga je i zvonko poljubila u obraz, da se moglo čuti i u prizemlju. I dalje je držala ruke oko njegovog vrata čekajući njegov odgovor.
-Primili su me na fakultet.
-Super, sad ću imati pametnog druga i kolegu.
Nebojša joj je preko leđa prelazio rukom gore dole, a ona ga je gledala sa izrazom divljenja.
-Čemu mogu da zahvalim tvoju posetu?
-Ajde ne zezaj, da ti se nisam možda trebala najaviti?
-Otkud znaš, mogao mi je već neko biti u poseti.
-Da to nije ona Vera što te je otkačila?
-Otkačila me je, to je istina, ali ne znaš zbog čega.
-Baš me briga zbog čega. To me uopšte ne interesuje.
-Dobro kaži šta te interesuje?
-Ponela sam onaj žuti bikini za koji si rekao da ti se puno sviđa jer je neobičan, iako on meni deluje sasvim normalno. Možda ti se sviđa jedino zbog boje?
-Tačno je, ta žuta boja mi se neobično sviđa.
-Ti si meni sumnjiv, nešto mi tajiš. Uhvatiću ja tebe u analitičku analizu, pa ću iz tebe istresti i najsitniji detalj.
-Istresi. Ionako sve znaš o meni do najsitnijeg detalja, pa nećeš otkriti ništa novo.
-Ipak sam otkrila nešto sam novo, ne možeš mi ništa sakriti.
-A šta je to?
-Vidim na vitrini dve potpuno iste kacige za motor.
-Iste su plave boje sa belom crtom ali se razlikuju u veličini.
-Da nisi svojim motorom vozao neku žensku, pa je ona u tvojoj sobi zaboravila svoju kacigu?
-Ni jedna je nije još stavila na glavu.
-Jesi li siguran?
-Sigurno da jesam. Ovu manju kacigu sam kupio za tvoju glavu, ludice.
-Odakle ti pare?
-Pa valjda znaš da sam ovog leta radio sa ćaletom. Na moje pare on je dodao još svojih od čega sam kupio motor, položio vozački i kupio sebi kacigu. Za to vreme si ti bila u Petnici. Kad sam stavio svoju kacigu na vitrinu sa jedinom namerom da joj se divim, zaključio sam da tu nešto nedostaje. Tada sam kupio kacigu i za tebe.
