Solaria

Teyla i Ripley

Bio je mrak kad je Solaria otvorila oči. Mnogo toga je sanjala i prijatnog i neprijatnog. Na kraju joj se sve to pomešalo u glavi i nastao je pravi košmar. Sanjala je Nebojšu kako je čeka na nekoj planeti, a ona ga u beskraju galaksija traži i ne može da ga nađe. Srce joj se stezalo da ga je izgubila, a bez njega i ona bi bila izgubljena.

Čudila se samoj sebi kako je u nekim situacijama bila veoma hrabra, baš zbog toga što joj je Nebojša bio u glavi. Imala je osećaj kao da je on gleda i svojim prisustvom podržava u onome što radi. S njim u svojoj svesti, nije postojao neprijatelj kojeg ne bi mogla da pogleda direkno u oči. Krajnji cilj svega što je preduzimala je bio osim da to realizuje, da se ipak Nebojši vrati. 

Kroz glavu su joj prolazila tri varijante. Ili da se ona vrati na Zemlju, ili da se sa Nebojšom naše negde u beskrajnom svemiru, ili da nekim čudom ipak on dođe ovde kod nje na Solarisu. Pitala se, kakva bi izgledala svaka od tih varijanti. Najmanje verovatna varijanta je da ona ode na Zemlju. Previše je bilo razloga zbog čega to ne može. Bilo je dogovoreno da se komunikacija sa Zemljom potpuno isključi osim u slučaju da je postalo nešto kritično. 

Znala je da mnoge obaveštajne agencije prate njene roditelje, a onda i sve one s kojima su u kontaktu. Nije želela da joj roditelji imaju problema, a zajedno s njima i Nebojša. Već je prošlo nekoliko meseci od kako je otišla sa Zemlje, a subjektivni osećaj je bio kao da su u pitanju godine. Nebojša je sigurno već završio prvi semestar na fakultetu. Nije imala pojma na čemu su on i njena majka radili, jedino je bila sigurna da je to bilo nešto važno. Isto kao što je bilo važno ono što ona radi ovde. 

Da joj nije bilo dede ne bi ni znala za šta je sve sposobna. Pa ipak, sve je to postizala malim koracima, pa nije ni registrovala koliko daleko je odmakla. Setila se svog prvog govora pred androidskom decom. Tada je bila prilično nesigurna, jer nije znala šta je očekuje. Govor pred senatom je bilo nešto potpuno drugačije. Tamo je tačno znala šta želi i kako to da ostvari. Bila je puna samopouzdanja i čvrstine. Verovala je u ono što radi i to joj je davalo nepokolebljivost. Iza nje su stajala nezaštićena deca i bila je na sve spremna da ih zaštiti. 

Pa ako treba i sumnjivim metodama, ne zato što je ona to volela, nego joj je protivnik bio nemoralan i morala ga je tući njegovom oružjem. Taj nemoral nije izjednačavala sa svim stanovnicima planete, ali je problem bio u tome što su oni podržavali svoju vlast koja je bila takva. Da li zbog lenjosti, ili nesposobnosti shvatanja to nije ništa menjalo. Iza nje su stajali na prvom mestu njen deda, koji i pored velikog uticaja, politički nije bio angažovan. 

Kao naučniku, etika mu je bila na prvom mestu, drugačije jednostavno nije mogao. Leo je bio sa druge planete, pa iako je znao kakvo je stanje stvari i njegove oči su bile uperene u nauku. Tu su onda brojni androidi, koji su osim nake bili prisutni u svim segmentima društva ali bez ratoborne energije. Kočilo ih je što ih je opterećivala logika i etika. Jednostavno nisu bili dovoljno naelektrisani da se bore za neke više ciljeve. 

Nisu se mnogo više razlikovali ni obični ljudi, jer su delili zajedničko genetsko poreklo. Problem su bili pojedinci iz krugova ljudi koji su bili u stanju sve da žrtvuju samo kako bi sebe okoristili. Solarija je iza svojih leđa imala mladi naraštaj koji je ili će tek biti i te kako sposoban da se suprotstavi elitnoj grupi ljudi koji donose nove zakone da bi zaštitili svoje položaje. Zato je Solaria sa nestrpljenjem očekivala odluku Saveta po pitanju dalje budućnosti androidske dece. 

U glavi je vrtela kojekakve mogućnosti a takođe i vrstu reakcije koju će ona morati zbog toga preduzeti. Zbog toda i nije mogla mirno da spava. U jedno je bila potpuno sigurna, a to je da je čekaju još veća iskušenja i težak rad. Nije se toga bojala, samo nije bila sigurna koliko dobro će sve to odraditi. Iako je imala bezrezervnu podršku svojih bliskih ljudi, ipak se osećala na momente sama. To je bilo zbog toga što je najkomplikovanije probleme morala prvo u svojoj glavi da rešava. Kad bi joj to postalo jasno, onda nije bio problem da to prenese drugima i da to oni uglavnom bez većih primedbi prihvataju.