Ideja za pisanje Solarije desila mi se slučajno. Kad bolje razmislim, možda i nije toliko slučajno koliko je to bilo logično. Početkom januara 2018. završavao sam roman Saradnicu i do kraja objavljivanja mi je ostalo još par nastavaka. Jedna od važnih okosnica u romanu je bila nemogućnost trudnoće takozvanih androida koji su skoro po svemu bili isti kao i ljudi ali sa određenim problemima. Ti problemi su bili motiv ukupnog pisanja, dakle težnja da se postane kompletna ljudska osoba.
Budući da se rezultat nametao, trebalo ga je nekako i zamisliti. Saradnica je pisana u prvom licu pa su mnoge teme obrađivane sa psihološkog stanovišta, najviše o emocijama i kako ostvariti ljubav. Rezultat te ljubavi se ogledao u Solariji, detetu, u najmanju ruku neobičnih ili bolje rečeno nestandardnih roditelja. Naravno da će, po svemu sudeći, biti i takvo dete. Da bi se postigla drugačija atmosfera u Solariji, ona je pisana u trećem licu, da se likovi što više odvoje od ličnosti autora.
Problem sa romanom je bio u tome da je on pisan u dužem vremenskom intervalu što je uticalo na karakterizaciju likova. Kako je odmicalo pisanje tako su se i neki likovi počeli menjati od onih kako su prvobitno zamišljeni. Naravno da sam to mogao da držim pod kontrolom, ali mi je bila zanimljiva ideja da po malo lutam i eksperimentišem i da pustim likove da idu nekim svojim putem. To je naravno izazvalo posledice kao što je pojava nekih kontradiktornosti.
Neko bi s pravom mogao reći, ne valja ti ovo, ili ne valja ti ono. Sve ja to prihvatam. Ne znam koliko je to vidljivo u samom romanu, ali što se tiče naučnih tema koje su u njemu spomenute, mogu reći da sam se za njih ozbiljno pripremao. Nastojao sa da provučem kroz radnju što više najnovijih naučnih saznanja. Njih sam pokušavao da ugnezdim između potpuno izmišljenih stvari. Pisci naučne fantastike imaju pravo da smišljaju šta god žele, pod uslovom da to bude logično i uverljivo, s druge strane naučnicima to ne bi trebalo dozvoliti, jer time nauku obezvređuju i prave smešnom. A baš se to događa.
Oops! This image does not follow our content guidelines. To continue publishing, please remove it or upload a different image.
Naučnici svesno manipulišu sa postojanjem inteligentnih bića u svemiru, pa čak izigravajući Stvoritelja, ali za razliku od njega menjaju teorije o nastanku svega postojećeg svakih nekoliko godina. Ideja o kloniranju ljudi koju sam započeo u Saradnici a nastavio u Solariji je na Zemlji trenutno tabu tema, to ne znači da se takva istraživanja intenzivno ne rade. Stvar je u tome što se ona rade tajno. To posredno vidimo po rezultatima kloniranja krupnih životinja, uspešnom kloniranju majmuna i o ideji da se ožive dinosaurusi iz njihove DNK.
Da li se i koliko uspelo u kloniranju sa ljudima možda je pitanje samo vremena i određenih tehničkih mogućnosti. Ne mogu precizno da odgovorim na pitanje da li je Solaria nastavak Saradnice. Po atmosferi nije, a po nečemu drugom možda jeste, jer se u Solariji pojavljuju neki likovi iz Saradnice. Struktura romana je po malo neobična, po žanru spada u space operu u kojoj ima nekih epizoda koje se prilično udaljavaju od osnovne radnje, nadam se da to nije umanjilo pažnju čitalaca.
Oops! This image does not follow our content guidelines. To continue publishing, please remove it or upload a different image.
Planetu Frizum koja se pojavljuje u drugom delu knjige osmislio sam tako što sam povezao nekoliko naučnih činjenica od kojih su glavne Jupiterov satelit Celebes i Antarktik. I na Antarktiku postoje ledene pećine u kojima je temperatura 25 stepeni koja nastaje kao posledica vulkanskih aktivnosti. Od Celebesa sam uzeo ideju ledenog pokrivača koja pliva na moru. Nisam forsirao tehničke i naučne detalje već sam se koncentrisao na međuljudske odnose.
