Izleči mi rane 💙💎 [ZAVRŠENA]

Izleči mi rane - 18. deo

~ Izleči mi rane ~
●18.deo●
✦Stefan✦
Ranom zorom sam telefonom probudio Bena i na brzinu mu objasnio da smisli neku laž za moje odsustvo za trening sa Helenom. Znam da će on moći da joj pripomogne umesto mene, dobar je on trener. Svakako, ona nije smela da zna gde sam ja i šta zapravo radim.
Već sam uveliko bio sređen kada je Rea sanjivo ušetala u kupatilo.
Rea: Ptico ranoranilico..
Poljubila me je u vrat i to me je usrećilo od ranog jutra. Zavukao sam ruku unazad i napamet sam zadovoljno stegao njenu oblu zadnjicu. Imao sam mnogo dobre volje ovog jutra i da nisam žurio, skinuo bih sada sve sa sebe i zadovoljio i sebe i Reu. Nismo imali seks već dve nedelje, nedostaje nam.
Stefan: Moram autom na jedno mesto pre teretane. Moći ćeš peške?
Rea: Mogu, ali... gde ćeš?
Stefan: Ništa bitno, ali moram danas to da obavim. Vidimo se na poslu, volim te.
Slasno sam je poljubio, te sam pokupio ključeve iz dnevne sobe i izjurio iz zgrade. "Volim te"... kako čudno zvuči kada sve manje i manje to mislim i osećam. Zašto sam kreten? Zašto ne prekinem sve sa Reom?
Stefan: Verovatno jer ne znaš ni da li imaš šanse kod Helene...
Uhvatio sam sebe kako sam naglas odgovorio na sopstveno pitanje. Okrenuo sam ključ u autu i zaputio se ka gradskoj bolnici. To će biti dobar početak da saznam barem nešto osnovno. U toj bolnici je sve započelo, tu bih mogao i da nastavim. Ostavio sam auto na njihovom parkingu, pa sam kročio unutra. Još uvek se sećam da je Helenina krv kapala po sjajnim podnim pločicama bolnice dok sam je polumrtvu nosio u naručju. Kao scene iz horor filma mi se ta noć odvijala pred očima sve dok nisam došao do glavnog šaltera.
Stefan: Dobar dan. Želeo bih da se raspitam o jednoj devojci, Heleni Gildej. Bila je ovde pre sedam godina.
Pomalo umorno je medicinska sestra je počela da kuca po tastaturi, verovatno jer pitam za nešto što je bilo pre toliko godina.
Stefan: Ako išta pomaže, tada je imala petnaestak godina. Bila je... silovana. A ja sam je našao i doveo u bolnicu.
Xx: Znači Vi niste nikakav srodnik?
Stefan: Nisam. To može biti problem?
Zanemarila je moje pitanje, pa je klimnula glavom kada se na ekranu otvorio Helenin karton.
Xx: Da, imamo jednu Helenu Gildej, starosti petnaest godina. Žrtva silovanja, odrađena je operacija na stomaku usled prevelike rane zbog koje je gubila krv.
Kao suncem obasjan sam se nasmejao radosno, znajući da postižem nešto. Korak sam bliže Heleni.
Stefan: Ali narednog jutra nje nije bilo, rekli su mi da su je roditelji odveli. Mogu li razgovarati sa njenim lekarom?
Xx: Odmah ću Vam skratiti put, lekar Vam ništa neće reći. Niste u nikakvoj srodnosti sa njom, ne smete ništa da znate.
Odmah je moja radost nestala, ušao sam u ćorsokak. Iako sam potvrdio da je Helena bila ovde, nisam mogao ništa više da saznam.
Stefan: Ne postoji šansa da znam gde je sada? Godinama je tražim, razumite me...
Xx: Nažalost, ne smemo Vam dati takve informacije.
Klimnuo sam glavom razočarano, te sam se udaljio od šaltera davajući mesta ostalim pacijentima. Dođavola, kao da ništa nisam ni uradio! Besan sam izašao iz bolnice, pa sam se na parkingu naslonio na auto. Direktno se ne mogu približiti Heleni, a ne mogu ni izdaleka.
Stefan: Šta sada da radim..?
Sa bolom u glavi, podigao sam pogled i preko široke dvosmerne ulice ugledao baš Helenu. Izgleda da sam i zaboravio da je termin njenog treninga već završen, sada je izgledala potpuno drugačije. Uparila je odeću, sako i pantalone su joj bile svetlo plave boje, preko jednog ramena je nosila belu tašnu, a u drugoj ruci je nosila sportsku torbu koju donosi u teretanu. Ide na posao, baš kao što mi je i rekla.
Bez razmišljanja sam ostavio auto na bolničkom parkingu i peške krenuo za njom. Nekoliko puta sam je zamalo izgubio u gužvi, a naposletku sam se zaustavio ispred enormno velike kompanije. Diva Dizajn Enterijer. Video sam joj izdaleka slabašan osmeh kada se pozdravila sa obezbeđenjem na ulazu, a zatim je nestala unutar te zgrade.
Ovde radi... možda kao dizajner. Ne znam... Ali gde ona živi? Da li na tom mestu gde je i rekla? Imao sam čudan osećaj oko toga..
Seo sam uz uzdah na jednu od klupa u blizini, te sam zabacio glavu i zažmurio. Možda sam na licu i imao neki glupavi kez, ali sam se osećao bliže Heleni. Zaista želim da bude u mom životu, a i ja u njenom. Ne mogu da skrenem misli sa nje...