Izleči mi rane 💙💎 [ZAVRŠENA]

Izleči mi rane - 1. deo

~ Izleči mi rane ~
●1.deo●
✦Helena Gildej✦
Vratiti se u ovaj grad nakon toliko godina.. za to je potrebna ozbiljna hrabrost. Ili ludilo. Možda čak i oba imam u sebi. Sišla sam sa voza ranom zorom i peške sam krenula ka svom iznajmljenom stanu. Dandi se nije puno promenio, mada sam već zapazila da ima dosta novih radnji, zgrada i firmi. Grad napreduje, to je dobro. Rančić na leđima mi je delovao gigantsko, kao pravi štit. Katkad bih bacila pogled oko sebe, ali sam lako bila ista među ostalim ljudima. Izmešala bih se sa njima i niko ne bi video iglu u plastu sena.
Izvukla sam kofere uz desetak stepenika na ulazu u zgradu novije gradnje, pa sam na malom šalteru pokucala na staklo. Stariji domar je zadremao pa se od kucanja trznuo.
Helena: Izvinite! Ja... useljavam se u stan broj sedamnaest na četvrtom spratu, pa mi trebaju ključevi.
Protrljao je oči dolazeći polako sebi, a ja sam se blago ujela za jezik. Možda nisam trebala da kažem u koji tačno stan se useljavam... mada, on je domar. Sigurno već zna koji stan je iznajmljen.
Domar: Izvolite. Treba li Vam pomoć, gospođice?
Helena: Ne ne, hvala Vam! Samo Vi odmarajte.
Nastavio je da drema u svojoj klimavoj stolici na točkiće, a ja sam produžila ka liftu. Nisam želela da neki spektakularnim stanom privlačim pažnju, ali svakako mi ne ide u prilog da baš stanujem u nekoj starudiji koja mi se može srušiti na glavu.
Zvonce u liftu je zvonilo, pa sam oba kofera povukla za sobom.
Helena: Trebalo bi da je na kraju hodnika...
Hodnik je bio kao u nekom otmenom hotelu. Zidovi su bili bele boje, sa pozlaćenim duplim linijama pri samom dnu. Ponegde bi se nalazile visoke barske stolice sa modro plavim saksijama i sjajno zelenim biljkama. Verovatno se svi stanari ovog sprata brinu o ovim zajedničkim biljkama.
Pratila sam uputstva od žene koju sam kontaktirala za stan i zaista sam na kraju hodnika ugledala broj sedamnaest. Obe cifre su bile izlivene od plastike i ofarbane u zlatnu boju, te su tim izgledom savršeno pristajale belim lakiranim ulaznim vratima. Imaju ukusa i stila. Okrenula sam ključ u bravi i gurnula vrata unutra. Stan je bio prozračan, svetlih nijansi i uredno namešten. Nameštaj u dnevnoj sobi je bio u svetlo braon tonovima, a kofere sam smestila do sofe. Sitne dekoracije su postojale, ali su one prave trebale da dođu od mojih ruku. Pogled ka reci Tej sa balkona se divno presijavao pod suncem. Još uvek obuvena, prošetala sam se prvo do kuhinje. Okrugli drveni sto sa četiri stolice se sjajio tako lakiran, a i ostatak kuhinje je bio pretežno od drveta. Sve se caklilo, a uređaji su bili novi. Sve onako kako bih i ja dizajnirala.
Helena: Kao da su mi čitali misli.
Došla sam do kupatila, odmah do kuhinje, pa sam i u njega provirila. Osim donjeg dela lavaboa koji je bio crn, sve ostalo se belilo. Čupavi okrugli tepih između wc šolje, tuš kabine i lavaboa je bio crno-bele boje, poput šare jedne krave. Sveže je oribano, još uvek se osećaju hemikalije. Zatvorila sam i ta vrata, pa pružila korak do spavaće sobe. Najviše sunčeve svetlosti je imala ona, nije bilo nijednog mračnog ćoška u njoj. Beli garderober je čekao da ga popunim svojim stvarima, posteljina na bračnom krevetu je zategnuta, a ogledalo za sređivanje se nalazilo nasuprot krevetu.
Domar: Gospođice!
Skoro sam pa vrisnula iz sve snage, pa sam brzo istrčala iz sobe. Na odškrinutim vratima sam ugledala domara od pre nekoliko trenutaka, pa sam uspela brzo da se saberem i došetam do njega.
Domar: Zaboravio sam da Vam predam ugovor o iznajmljivanju stana. Znate već... dremao sam...
Helena: Nije problem.
Skoro pa nespretno sam preuzela već potpisan ugovor i odložila ga na komodu kraj ulaznih vrata.
Domar: Nisam želeo da Vas prepadnem...
Helena: Ja sam po prirodi plašljiva, niste Vi krivi. Nego... rekli su mi da je ovaj kraj siguran, je li tako?
Domar: O da, ne brinite se! Jeste u centru, ali nema ovde zla.
Iskreni smešak ispod sedih i gustih brkova mi je blago ulio sigurnost. Pozdravio se sa mnom, te sam zaključala vrata za njegovim odlaskom. Ne smem zaključavanje ovako lako zaboravljati, i to već prvog dana po mom povratku. Nisam ni pomno pogledala potpisan ugovor već sam prošetala kroz dnevni boravak i otvorila vrata koja vode na balkon. Blagi povetarac je pomilovao moje lice i površan ukus vode se našao na mojim usnama. Reka se blago pomerala usled vetrića, a ovo toplo proleće sluti na to da će čak i ličiti na leto po temperaturi.
Udahnula sam ponovo duboko vazduh ovog grada, pa sam iz džepa jakne izvukla svoj telefon. Smestila sam ga na uvo i čekala glas sa druge strane.
Mama: Helena, dušo! Jesi li dobro?
Helena: Jesam, mama. Ušla sam u stan, a večeras ću se raspakovati.
Mama: I dalje mislim da nisi trebala u taj grad da se vratiš..! Sve što ti se dogodilo..
Helena: Nećemo o tome sada, mama. I sama znaš da moram ovde da boravim zbog posla. Ovo mi je nova prilika, biće sve u redu.
Pri kraju razgovora je zaplakala, pa sam što brže prekinula vezu. Nije joj lako, znam. Nije ni meni, ali bolje prilike od ove neće biti. Morala sam da se vratim u Dandi.