Izleči mi rane 💙💎 [ZAVRŠENA]

Izleči mi rane - 92. deo

~ Izleči mi rane ~
●92.deo●
✻KRAJEM NOVEMBRA✻
✦Stefan✦
Za Božić i Novu godinu se uvek najviše deca obraduju poklonima. Široki osmesi krase njihova čista lica. Takvo je sada i Helenino lice dok je pravila nacrte za naš stan.
Stefan: Vredna si.
Helena: Ni na šta drugo ne mogu da se usredsredim, samo želim stan za nas da uređujem..!
Štipnuo sam je za obraze, pa sam se preko njenog ramena nagnuo i pogledao u njene radove. Kuhinja, kupatilo i spavaće sobe su već bile skoro kompletno uređene, a sada je radila na dnevnoj sobi.
Helena: Neće sve biti samo moj rad, želim da i ti imaš svoj udeo. Radićemo zajedno na ispravljanju celog stana.
Nasmešio sam se iako mi se već svidela njena zamisao čitave bele boje. Ne bih ja tu mnogo menjao, možda ne bih čak ništa ni menjao..!
Stefan: Već vidim da će mi naša spavaća soba biti omiljena prostorija.
Zakikotala se zbog mog poljupca u vrat, te sam povukao stolicu na kojoj sedi i uspravio je.
Helena: Opet si nestrpljiv... imam samo još malo da radim i onda ću ti posvetiti pažnju.
Stefan: Doneo sam nešto, zato sam te prekinuo.
Uz blago nećkanje se ipak složila da vidi šta to imam, pa sam iz džepa izvukao tubu kreme koju sam kao ludak tražio po svim apotekama u gradu.
Stefan: Primetio sam da ti stalno smeta to što imaš, a trebalo bi da se ponosiš time. Pa sam našao najbolju kremu za uklanjanje dubokih ožiljaka. Mogu li da namažem?
Klimnula je glavom u čudu, pa sam kleknuo ispred nje i zadigao joj majicu. Naše prve noći nisam ni želeo u njega da pogledam, nije mi to bio fokus. Ali sve češće sam primećivao kako se u ogledalu mršti kada pogleda u ožiljak, kako brzo navlači odeću da bih ja što manje gledao u njega... bilo je toliko situacija da ne mogu više ni da ih nabrojim..! Žao mi je bilo da se toliko psihički muči oko takve stvari.
Nežno sam kremu utrljavao preko njenog ožiljka. Bio je zaista vidljiv i opipljiv, grub pod prstima. Osećalo se mnogo besa i agresivnosti u njemu. Nisu je poštedeli, već su je ovim rezom samo dokrajčili.
Helena: Čime sam te ja zaslužila..?
Trznuo sam se na njen jecaj, pa sam podigao pogled i video njene suze na licu. Do malopre se smejala, a sada plače.
Stefan: Hej, hej...
Hitro sam očistio ruke od kreme i obujmio joj obraze u svoje dlanove. Ne želim da njene oči više ikada zaplaču. Pogotovo ne zbog ovakvih stvari.
Helena: Samo ne želim da tebi bude gadno... jer znam da jeste. Samo te podseća na to, zato si i uzeo kremu...
Stefan: Ne, Hel. Nisam zbog toga uzeo. Doneo sam je jer sam video koliko patiš kada dodirneš ožiljak, koliko želiš da nestane, da ga se otarasiš i da ti na tom mestu sve bude besprekorno. Meni taj tvoj ožiljak samo predstavlja pobedu, trofej koji si zaradila kročivši u novi život. Nikada mi neće zasmetati, a ne bi trebalo ni tebi da smeta.
Pustio sam da se isplače na mojim rukama. Trebalo joj je to, da se isplače u tišini i u zagrljaju nekoga ko je razume. Pored roditelja, to sam jedino mogao da budem ja. Ja sam je pronašao i znam kako se oseća.
Helena: Znači, ne smeta ti...?
Stefan: Ne, nikada mi neće smetati ljubavi.
Palčevima sam obrisao poslednje suze sa njenih obraza i konačno mi se nasmešila.
Stefan: Nema potrebe da plačeš. Treba da se smeješ, samo to tražim od tebe. Nasmej se, nanesi bol bolu.
Ova rečenica ju je ohrabrila, te mi je otisnula sitne poljupce u dlanove.
Helena: U pravu si... za sve si u pravu.
Stefan: I od sada ćemo se truditi da zajedno prevaziđemo to što te muči oko ožiljka. Krema nam nije potrebna, potrebno je da prihvatiš taj ožiljak kao deo tvog tela. Može?
Helena: Može...
Polako je klimnula glavom i ušla u moj zagrljaj.