Izleči mi rane 💙💎 [ZAVRŠENA]

Izleči mi rane - 58. deo

~ Izleči mi rane ~
●58.deo●
✻NEDELJU DANA KASNIJE✻
✦Stefan✦
Sedam dana pakla je prošlo gore od pravog pakla nakon smrti. Helenu nisam viđao, postupio sam onako kako mi je rekla ali sam sebe psovao zbog toga. Iste noći kada se Rea uvukla u moj krevet ja sam izašao i zoru dočekao sedeći na trpezarijskoj stolici. Tako već šest noći, i nastaviću tako. Ne želim da me iko drugi sem Helene dodirne.
Ona je dolazila u drugoj smeni, onda kada ja nisam tu samo da me ne bi srela. Uspeo sam jedan dan da je pronađem u svlačionici, ali je pobegla ni ne pogledavši me. Nije to gađenje, niti bežanje od straha... Sramila se. A nije bilo potrebe za tim.
Uprkos svemu što mi je rekla, ja sam je razumeo. Njenu bol sam od samog početka razumeo, zato nije bilo ljutnje u mojoj duši. Bio sam mrtav iznutra, sve o čemu sam mislio se svodilo na jednu stvar, tačnije samo na jednu osobu - na Helenu. Da li jede? Da li pije? Da ne planira da ode ponovo?
Umirao sam sve više... Uspeo sam da se povučem od ostalih ljudi i radno vreme sam provodio zatvoren u kancelariji. Čak sam i prestao da vežbam. Koju god spravu da sam dotakao, sve je podsećalo na nju. Čak je sve ona i renovirala, gde god se okrenem ona je ispred mene!
Rea: Planiraš li da izađeš malo, ljubavi?
Sporo sam podigao pogled i video Reu koja već danima pokušava da dopre do mene. Kratko sam odmahnuo glavom i vratio se svojim papirima koji me još manje zanimaju. Ipak, ona nije odustajala. Zatvorila je vrata i došetala do mene, pa me je dotakla po obrazu.
Rea: Bila sam srećna što smo izgladili odnose, ali sad se brinem za tebe. Skoro i ne jedeš ništa, a nisi... nisi me ni dotakao već nedelju dana od pomirenja...
Prsti su joj skliznuli ispod kragne moje košulje, te sam joj grubo odgurnuo ruku.
Stefan: Pusti me.
Dohvatio sam ključeve od auta i hitro napustio zgradu teretane. Već je napolju padao mrak, kad sam pre izgubio ceo dan..? Kišica se polako pojačavala i pretvarala se u dobar letnji pljusak dok sam vozio ka svom stanu. U šta sam se pretvorio..? U živog mrtvaca, ne znam ni da li sam više ikako živ. Krivim sebe što nisam bio uporniji sa Helenom, što joj nisam bolje dokazao da sam tu za nju i kada je smak sveta..! Nije mi dovoljno verovala, zato me je odbila od sebe. Ponovo ništa nisi uradio kako treba, Stefane!
Zaustavio sam auto ispred svoje zgrade, pa sam na snažni pljusak izašao bez ikakve zaštite. Kapljice su nemarno udarale moje lice, bolnije od bilo kog šamara ili bokserskog udarca. Ohladile su mi telo, ali ne i misli u glavi. Bez treptanja sam gledao u Helenin prozor čekajući ili da se ona pojavi ili da dobijem upalu pluća od pljuska. Ako treba čekaću do zore. I to što sam je poslušao za pomirenje sa Reom je bila greška. Trebao sam na silu da ostanem sa njom i da joj na sve načine pokažem da to ne dolazi u obzir. A ja sam ovime pokazao da mi nije stalo do nje...
Odjedanput, zavesa se pomerila i Helenino lice se pojavilo. Čak odavde mogu da vidim da je smršala i da joj nije dobro. Zaškljila je očima ka meni i možda čak i zaplakala. Tada mi je i telefon zazvonio, ona je zvala. Iste sekunde sam joj se javio, a teška tišina sa njene strane je pravila nove rane.
Helena: Skloni se sa kiše, molim te...
Stefan: Zar me mrziš toliko da ne možeš ni da me gledaš..?
Helena: Nikada te neću mrzeti, Stefane... Ne želim da se razboliš, molim te...
Jeste plakala, čuo sam njene jecaje. Veza se prekinula, a ja sam ostao na kiši da je gledam. Dođavola Helena, šta nam ovo radiš?! Zapravo, šta oboje radimo od nas?! Oboje smo krivi...