Izleči mi rane 💙💎 [ZAVRŠENA]

Izleči mi rane - Prolog

~ Izleči mi rane ~
●Prolog●
✻SEDAM GODINA RANIJE✻
✦Stefan Nevels✦
Dok su po dnevnoj svetlosti ulice Dandija bile blistave i krcate ljudima i turista, noći su bile prilično usamljene i napuštene. Čula bi se poneka mačka pokraj zarđalih žičanih ograda, nečiji pas koji reži zavezan lancem u dvorištu, ili čak škripanje guma od automobila. Dandi je veliki grad, ali vrlo miran. Niko nikada nije napadnut, jer su ljudi u svojim kućama. Samo ja lunjam ovim ulicama u sred noći. Na trotoarima su se napravile barice od današnje kiše, a u ponekoj slepoj ulici bi se te barice pomešale sa naftom. Mnogo cisterni je prošlo ovih dana u svim ulicama, nije ni čudo što se ovoliko nafta oseća u vazduhu. Uspeo sam i kroz probušene patike da nakvasim stopala, a kroz taj odjek vode ispod đonova su se začuli vrisci.
Podigao sam glavu zbunjeno i pomalo uplašeno, te sam osmotrio bolje okolinu. Ulična svetla nikog povređenog nisu osvetljavala. Ne, nisu to vrisci. Više su jauci, bolni jauci. Nisam znao odakle dopiru, iz kog smera i koje ulice, ali su moje noge počele da trče. Jauci su bili piskutavi, neko mlađi je u pitanju. Kako sam trčao, jauci su se pojačavali a uz njih su bili i udarci. Šutiranja, naizmenična. Iza svakog udarca usledio je bolan jauk. Nesnosan za bilo čiji sluh.
Stefan: Hej!
Glasno sam viknuo i dvojica mladića iste visine su otrčala dalje od mene. Zvukovi trčanja po vodi su se polako udaljavali od mene, ali su u mojoj glavi i dalje jasno zvonili. Para iz mojih usta se vijorila na hladnom vazduhu, pa sam napokon spustio pogled. Mala devojčica je ležala gotovo beživotno na mokrom betonu. Delovala je kao da ima oko petnaestak godina, odeća joj je bila pocepana, farmerke spuštene do kolena zajedno sa donjim vešom... Gnušao sam se od prizora i sklanjao pogled sa njenih tako otkrivenih delova tela. Čak su joj i grudi otkrili, besramnici! Na levoj strani stomaka se nalazila ogromna rana koja je neprestano krvarila. Potpuno je uništena..!
Plakala je žmureći, ne želi ni da zna da je ostala živa. Kad bi se zatresla od plakanja, novi mlaz krvi bi izašao iz njene posekotine. Čučnuo sam pokraj nje i dodirnuo joj podlakticu. Njeno grlo je htelo da ponovo vrišti, ali je od iznemoglosti samo zašištalo.
Stefan: Želim samo da ti pomognem, ne plaši me se..
Da je imala malo više snage, pobegla bi glavom bez obzira i od mene, što samo želim da joj pomognem. Bez trunke premišljanja sam je uzeo tako slabašnu u naručje i njena bademasta boja kose se zalelujala u vazduhu. Uprkos tolikoj gadosti koja su joj ta gamad načinila, ona izgleda kao anđeo. Kao najblistavije sunce. Ni oči joj ne vidim ispod spuštenih kapaka, skoro pa naduvenih od plača. Nežno i čisto lice joj se naslonilo na moje grudi, a slane suze su natapale moju trenerku. Brže-bolje sam potrčao dok sam gledao u njenu odurnu ranu koja nije mirovala, već je sve više izbacivala lavinu crvene krvi.
Stefan: Nemoj umreti, molim te...
✻SADAŠNJOST✻
Užasan prizor od te noći mi neprestano već sedam godina igra pred očima. Ta devojka je doživela traumu najveću na svetu, a zajedno sa njom sam i ja. Ne spavam mirno, u neznanju sam da li je preživela ili ne. Da li je svila svoje gnezdo ili se krije u nekoj mišjoj rupi nakon najodvratnijeg zločina izvršenog nad njom?
Rea: Zamišljen si, dragi. Želiš li još jednom da se poigramo? Mogu da ti otklonim taj namrgođeni izraz lica za tili čas.
Već je njena negovana šaka klizila po mom stomaku i dotakla je moje međunožje. Trznuo sam se blago na stezanje, a zatim sam uzdahnuo i sklonio čaršav sa nas dvoje.
Stefan: Moram na posao.
Poskočio sam iz kreveta i sa poda pokupio bokserice. Skakutanjem sam ih navukao na sebe i pustio da lastiš na njima udari u moj stomak. Opet sam se setio nje. Opet sam se setio njene krvave rane pri tom udarcu. Zatvorio sam se u kupatilo i počeo da perem zube nad lavaboom. Istovremeno sam se gledao u ogledalo, nisam prepoznao sebe. Jedino što se promenilo fizički na meni otada je moja brada. Izrasla je, a moj karakter je spolja delovao sasvim drugačije nego iznutra. Dve ličnosti.
Rea: Izgledaš divno ujutru.
Rea mi se pridružila u kupatilu i otisnula mi poljubac u vrat. I kad nije nosila svoj uobičajeni crveni karmin, njene usne su prirodno bile crvene boje. Prošetala se zanosno u svom crnom donjem vešu i protegla se kraj mene. Inače bih je u ovakvom trenutku spopadao na svakom koraku, ali to nije bio slučaj ovog jutra. Previše se moj um vratio u prošlost da bi sada živeo normalno u sadašnjosti. Ispljunuo sam pastu za zube i isprao usta. Kasniću i ovog jutra na posao.
Rea: Prošlo je sedam godina, Stefane. Zar misliš da nije vreme da pustiš i zaboraviš sve to? I zar posle toliko vremena ne želiš sa mnom da podeliš šta se desilo te noći?
Uzdahnuo sam i počeo da mažem kosu gelom. Niko ne zna detalje te noći, niti želim da sve ispričam. Kamo sreće da i ja to mogu zaboraviti...
Rea: Stefane?
Stefan: Kao što si rekla, zaboravi. Nije bitno sada.
Namestio sam neki iskreni osmeh i izašao iz kupatila ostavljajući Reu unutra. Duboko u sebi znam da to neću zaboraviti do smrti.