Izleči mi rane 💙💎 [ZAVRŠENA]

Izleči mi rane - 80. deo

~ Izleči mi rane ~
●80.deo●
✻NAREDNO VEČE✻
✦Stefan✦
I Helena i ja smo se naposletku složili da ne pravimo preveliku večeru za njene roditelje iako sam ja želeo da ih lepo i svečano ugostimo prvi put. Spremajući zajedno hranu za njih, osetio sam se kao da živim sa Helenom i da je ovo naša uobičajena rutina. Međutim, Heleni se "omaklo" i uspela je da započne čak četiri različita specijaliteta koja sam ja morao da dovršim na brzinu.
Helena: A jesi li siguran?!
Stefan: Da, siguran sam! Ne vidi se ništa.
Nasmejao sam se zločesto, pa se ona u par koraka pojavila na vratima.
Helena: Lažeš, sigurno se vidi. Možda treba još pudera da namažem na vrat..!
Stefan: Ne lažem, zaista se ne vidi.
Malo sam i bio razočaran što nisam ostavio malo jače tragove na njenoj koži, ali bolje što je tako. Ne želim da ostavim loš utisak već pri prvom susretu.
Helena: Eto šta si napravio..!
Stefan: Ti si kriva..! Igrala si se sa mnom i... posustao sam.
Opet sam ja bio na gubitku dok se Helena kikotala slatko i pobednički. Zapravo, i nisam bio na gubitku. Imati nju je bila najveća nagrada u mom životu. Ona se povukla nazad u spavaću sobu da se još malo sredi, a taman u tom trenutku su pokucali na vrata. Iz spavaće sobe je Helena radosno ciknula, pa sam polako otvorio ulazna vrata.
Stefan: Dobro veče..!
Izgledali su starije nego što sam očekivao, ali uredno su doterani. Gospođa je imala svezanu kosu i blagu šminku na licu, a gospodin je imao guste tamne brkove koje su mu išle uz braon oči. Od njega je Helena dobila takvu boju očiju. Pomalo su se iznenadili što nisu Helenu odmah ugledali, ali se ona za tili čas stvorila kraj mene.
Helena: Mama! Tata!
Oboje ih je zagrlila snažno dok sam im ja uneo omanje kofere u stan. Mnogo su joj nedostajali, čak je i njena mama počela krišom da plače kako Helena ništa ne bi primetila.
Helena: Da vas odmah upoznam. Moja mama Margaret i moj tata Piter. Mama, tata.. upoznajte mog Stefana.
Mada je to ponosno izgovorila, više sam se ja prepao nego ona. Izgledao sam veće od nje, pa su samim tim i njeni roditelji bili pomalo iznenađeni.
Stefan: Drago mi je..!
Pokušao sam da otklonim tu prvu tišinu rukujući se sa njima uz osmeh, pa smo ubrzo mogli da pređemo za trpezarijski sto. Od puta su bili umorni i gladni, te nismo imali vremena za neko prvo i možda neugodno pričanje. Mada, izgledali su mi vrlo fino ali i uplašeno. Helena je sada stanovala baš blizu traumatičnog mesta, pa se možda i oni plaše što su se vratili ovde.
Margaret: A rekla sam vam da se ne mučite..! Niste morali ovoliko hrane da spremate.
Piter: Vala.. dobro je ipak. Sunce moje, ovo je odlično!
Helena: Ja sam započela, a Stefan je dovršio. Inače ne bih sve stigla sama.
Osmehnula mi se toplo ni ne primećujući da ja ispod stola cupkam nogama od nervoze. Uskoro će zapitkivati ko sam i šta sam, a to dovodi do potpunog otkrivanja.
Margaret: Stefane, divno kuvaš onda!
Stefan: Hvala Vam.
Margaret: Ali, u Heleninom glasu sam nešto načula i mislim da si ti neko iz prošlosti, kako ona već kaže. O čemu se radi?
I eto ga, došli smo i do toga. Odmah sam prestao da jedem i na kratko pogledao u Helenu. Ipak je na meni da to kažem...
Stefan: Helena nije ni slutila to, tačnije nije mogla da me se seti. Ali ja sam se svega setio kada sam je ponovo ugledao. Helenu sam ja... spasio pre sada već osam godina. Ja sam je pronašao i u rukama nosio do bolnice. Odatle je poznajem, a ubrzo zatim se i ona sama setila...
Helena: Da, sećam se da je usred noći sedeo pored mog bolničkog kreveta i držao me za ruku.
Obrnuli smo nekako uloge, sada sam ja bio taj koji je više bio nesiguran. Ne sećam se da sam ikad ovoliko bio nesiguran u životu! Skrenuo sam pogled ka njenim roditeljima i kao sunđer upijao njihove poglede. Šokirane poglede. Kako i ne bi bili..!
Margaret: Ti si... spasio našu Helenu..?
Majčine oči su se napunile suzama da joj je i knedla u grlu zastala. Polako sam klimnuo glavom potvrđujući već sve rečeno.
Stefan: Sve je ovo sada jako konfuzno i možda čak preveliki šok, ipak sam ja mali deo te gorke prošlosti. Možda ni ne želite toga više da se sećate, ali.. ja volim Helenu. I ja sam deo njenog života i ona je deo mog. Zapravo, ona je ceo moj život.
Čak su se i u Heleninim očima primećivale male suze kojima se nisam nadao baš u ovom trenutku. Ipak, njene oči su otišle negde iza mene. Okrenuo sam se i ugledao njenog oca kako stoji tik kraj mene. Nisam ni čekao da mi išta kaže, sam sam ustao. Bez ijedne reči, zagrlio me je snažno. Po njegovom stisku, čekao sam taj trenutak kada će i zaplakati.
Piter: Spasio si moju devojčicu... ja sam sada tebi dužan svojim životom...
Na tren sam se nasmešio, te sam napokon odahnuo. Prošlo je potpuno suprotno onome čemu sam se nadao. Uzvratio sam i ja čvrstim zagrljajem, pa sam se vratio za sto pored Helene. Prigrlio sam i nju dajući joj i poljubac u kosu. Sada smo oboje mogli da se opustimo.