Izleči mi rane 💙💎 [ZAVRŠENA]

Izleči mi rane - 119. deo

~ Izleči mi rane ~
●119.deo●
✻NAREDNI DAN✻
✦Helena✦
Nisam gubila više vreme, želela sam da načinim prve stabilne korake ka poslednjem oporavku. Neću dozvoliti da mi se ikad više nešto loše dogodi, neće me ništa slomiti i sputavati u životu. Obukla sam belu košulju i bele pantalone sa crnim kaišem, pa sam preko obukla svetlo plavi sako. Uz garderobu je dobro išla ista plava torbica, pa me je u dnevnoj sobi Stefan polako odmerio. Osećam dobro taj pogled, isti onaj kada smo se sastajali i po prvi put zajedno išli negde. Tada nas je ljubav već zahvatila uveliko.
Stefan: Ja jesam doručkovao, ali nije mi problem da imam još jedan doručak.
Namignuo mi je da sam prevrnula očima iako su mi se obrazi crveneli. Poneki njegov prljavi komentar mi ulepša dan i učini me posebnom. Ne mora uvek to da bude romantičan komentar, nekad i ovako prljav može da mi godi.
Autom smo se odvezli do kompanije, pa sam uz kratke uzdahe izašla iz auta. Sada sam potpuno drugačije gledala na ovu zgradu, u očima mi je postajala mračnija i ogavnija.
Stefan: Hoćemo li?
Helena: Možeš li da me sačekaš ovde ispred? Želim da sama uđem unutra i prebrodim sve to...
Nesigurno me je pogledao, ali je ćutke klimnuo glavom i naslonio se na haubu automobila. Ušla sam u zgradu pored obezbeđenja koje je inače bilo neutralnog izraza lica. Za stolom je sedela Manuela, na svom uobičajenom mestu, te je odmah ustala kada me je ugledala.
Manuela: Kakva nesreća i tuga! Jako mi je žao, gospođice Gildej!
Helena: U redu je, Manuela. U redu je...
Nisam želela da me još neko žali i da tuguje.
Manuela: Imam nešto za Vas. U... kancelariji gospodina Landija.
Oklevala je da prevali preko usana, te me je bez mog pristanka povela za sobom. Šta ću, nije baš kao da imam drugog izbora. Kancelarija mu je ostala ista, a i bila je puna prašine. Niko ovde nije ulazio par meseci, pa ni Manuela.
Manuela: Policija mi je prenela njegovu poruku... pre smrti. Rekao je da je jedna koverta u njegovoj prvoj fioci. Napomenuo je da je to isključivo za tebe i da niko drugi ne može da je otvori...
Zbunila sam se, ali sam progutala knedlu u grlu i kročila unutra. Manuela se izgleda jedva borila sa suzama i tugom zbog Trevorove iznenadne smrti, pa se povukla iz kancelarije. Ostala sam sama. Došetala sam do stola i drhtavo se uhvatila za njegovu fotelju. Oklevala sam da li da sednem ili ne, ali sam naposletku sela. Čudan osećaj je bio.
Nisam želela da se zadržavam previše ovde, pa sam se bacila na glavni posao. Pronašla sam pomenutu kovertu i lagano je odlepila. Presavijeni papir unutar nje je davao vidljiv rukopis. Otvorila sam ga i počela da čitam.
"Helena, divna devojko. Znam te još od desetog septembra, iz kobne noći kad su te moji sinovi uništili. Ne poričem to, nikada neću lagati za to. Beživotna si ležala u bolničkoj postelji te noći, borila se za svoj život, a ja sam sve to zanemario. Sačuvao sam Dilana i Toma od popravnog doma i zatvora. Čekao sam godinama da dobijem priliku i da ti popravim život. Da zakrpim rupe koji su moji sinovi napravili. Mislio sam da ću uspeti time što ću ti pružiti vrhunski posao, veliku poziciju i šansu za veliku karijeru. Plakao sam na dan kada sam saznao i da si našla ljubav svog života..! Tada si imala sve u životu. Ili sam barem tako mislio. Dilan i Tom su ti ponovo sve uništili. I ono što nam se sprema je sigurno zatvor i velike kazne. Zato sam ostavio velike stvari za tebe pored ovog pisma. Postoje potpisani papiri i ugovori, kompanija je od tog trenutka postala tvoja. Kada se već nećemo nikada više sresti, ovo je moja poslednja šansa da ti olakšam za posao. Nećemo se sresti, i to je možda i dobra stvar. Ali sam zato siguran da kompanija "Diva Dizajn Enterijera" ostaje u sigurnim rukama. Dobro je vodi i oprosti mi za sve, Helena. Dao sam sve od sebe, ali nisam uspeo. Ako mi ikada oprostiš, biću ti neizmerno zahvalan. Zbogom."
Drhtavo sam zatvorila pismo i odložila ga na sto. Sve ovo je sada moje..? Sve traume su dovele do ovoga? Nisam mogla a da se ne nasmešim barem na kratko. Možda sam i izgledala kao psihopata, ali mi je i bilo drago.
Kao da su se sve muke isplatile.
Imala sam sve... zar ne?
Sve je sada bilo na meni, da li ću prihvatiti ili ne.
Da li mogu podneti suočavanje sa prošlošću svaki dan? Zar nisam rekla da ne želim više da gledam unazad? Onda zašto mi se to uporno nameće?!
Uzdahnula sam i pogledala u potpisane ugovore u otvorenoj fioci.
Sve je bilo spremno za mene...
Cela kompanija zavisi od mene...
Prebacila sam pogled ispred sebe i ipak poželela da je Stefan bio ovde sa mnom. On bi znao šta da radim u ovom trenutku. Možda bi mi odmah rekao i da odustanem od svega, samo da bi me zaštitio od stresa. Zbog njih sam izgubila bebu... ali, ovolika kompanija... šta da radim sad?