Izleči mi rane 💙💎 [ZAVRŠENA]

Izleči mi rane - 88. deo

~ Izleči mi rane ~
●88.deo●
✻VEČE✻
✦Pisac✦
Sati tišine su u Stefanovom stanu prolazili kao godine bez Helene. Nije mu se javljala čitav dan, iako joj telefon nije bio isključen. Zato se i brinuo za nju. Sebe je krivio što nije sa njom pošao kod psihijatra jer sada ne zna gde se nalazi. Čak je i mrak pao, a od nje nije bilo ni traga ni glasa.
Nestrpljiv i besan što samo sedi u neznanju, skočio je sa sofe i krenuo ka vratima da je traži. Tek tada se čulo kucanje na njima. Silovito ih je otvorio i napokon ugledao Helenu, pa mu je laknulo.
Stefan: Umro sam od straha..!
Prekorio ju je, ali ga je njen nevini pogled saterao u ćošak. Ućutao se iste sekunde. Zakoračila je unutra držeći ruke u džepovima, pa je leđima zatvorila vrata za sobom. Njeno ćutanje je davalo Stefanu veći nemir nego kada nije znao gde je bila.
Stefan: Nešto se dogodilo.
Konstatovao je pribrano koliko god je to moglo tako da zvuči, te je Helena podigla pogled ka njemu. Nije bilo suza, već se samo našla u njegovom zagrljaju. Mazila ga je po uredno podšišanom potiljku, pa je uzdahnula sa mirom u duši.
Helena: Jedino se kraj tebe osećam spokojno...
Prošaputala mu je na uvo, pa se nežno odvojila od njega. U istom momentu su im oči zasijale dok su se gledali u zamračenom stanu. Helenini prsti su se spustili do dugmadi Stefanove košulje i polako su ih otkopčavali. Stefan je znao gde ovo vodi, te je i on sam skinuo Heleninu jaknicu sa nje. Uz poneki uzdah i gurkanja u mestu, naizmenično su ostajali bez slojeva odeće. Na njima je sada samo bio donji veš. Helena je zastala i spustila pogled na svoj ožiljak koji mu do sada nije otkrivala.
Helena: Znam da ti je ožiljak gadan...
Pokušala je da održi glas stabilnim, ali je on zadrhtao. Stefan joj je samo prišao bliže i prstima dotakao zaraslu ranu. Ta hrapavost pod njegovim dodirom mu je i godila, znao je da je ipak on zaslužan što je Helena danas uopšte živa.
Stefan: Nikad mi to neće biti gadno, Hel...
Radost se zacaklila u Heleninim očima, pa ju je Stefan obuhvatio za obraze i poljubio pribivši je uza zid. U ovom trenutku su samo njih dvoje važni. Stefan nije čekao ni trenutka više, podigao je Helenu u svoje naručje. U njegovim snažnim rukama ona mu je bila laka kao perce. Napamet je koračao ka svojoj spavaćoj sobi dok je iznova i iznova ljubio Helenu kao da joj tek upoznaje usne. Nežno ju je spustio na krevet i sa svakim pokretom je morao biti pažljiv. Otkopčao je kopču njenog grudnjaka i oslobodio joj grudi koje su njemu bile veličanstvene. Savršene, kao stvorene za njegove oči. Dlanom je prešao preko njenog stomaka, blago očešavši i ožiljak, te je došao do ruba njenog veša. Najintimniji deo ženskog tela i Heleni najtraumatičniji deo. Ipak, prstima ih je nežno svukao sa nogu, te se brzo otarasio i svojih bokserica.
Kada se našao iznad Helene, ni sam nije znao da li će se ova noć zaista dogoditi. Možda se u zadnjoj sekundi ona predomisli.
Helena: Dođi, ljubavi...
Pomazila ga je po obrazima i obgrlila ga glatkim nogama oko struka. Nežno je skliznuo u nju, slušajući kako ona uzdiše i prilagođava se njemu. Helenini nokti su već sada počeli da se režu u Stefanovu kožu na leđima. Oprezno je klizio u njoj želeći da joj bude što ugodnije, sve dok nije mogao da se obuzda. Helenini uzdasi i pokoje stenjanje ga je dovelo do iznemoglosti. Krevet je počeo da škripi, a Stefan se jednom rukom uhvatio za zaglavlje kreveta. Predosećao je da će ga jednim stiskom slomiti u šaci!
Helenini leptirići u stomaku su iščezli i zamenili su ih vulkani strasti i požude. Iznad se Stefan znojio zajedno sa njom, znala je da je i on iščekivao ovu noć onoliko koliko i ona. Privukla ga je bliže sebi, želeći da ga oseti u punoj veličini i punom sjaju, pa je to naposletku i dobila. Stefan ju je ljubio i grizao po usnama, povremeno i zarežao od njegovog nakupljenog nagona. Pomerao se u njoj svom silinom i željom da bude samo njegova. Želeo je da sve tragove ukloni i da tu ostane samo on. Helena se topila u njegovoj posteljini i trudila se da postigne orgazam zajedno sa njim. Nijedan trenutak otkada su se dohvatili kreveta joj nije bio neugodan, već samo prijatan i dugo očekivan.
Njeno srce je bilo željno ljubavi.
Njeno telo je bilo željno ljubavi.
Stefan: Helena...
Želeo je da je upozori, ali je ona i to sama shvatila. Zajedno su eksplodirali uz poslednju škripu kreveta pod njima. Helena je u sebi osetila toplinu, i to svuda po telu ne samo u sebi. Osećala se poželjno i voljeno. To je učinio čovek njenog života i njen heroj.
Osmehnula mu se i poslednji poljubac nakon strasti je bio zahvalnica za to. Nije bilo reči, pogledi su sve rekli. Ovo je bila prva kruna njihove ljubavi.