Izleči mi rane 💙💎 [ZAVRŠENA]

Izleči mi rane - 42. deo

~ Izleči mi rane ~
●42.deo●
✻NAREDNI DAN✻
✦Helena✦
Helena: Cele noći nisam spavala. Skoro pa nisam ni treptala, da budem iskrena.
Sonja: Kako si zapravo uspela da se izgubiš i da se nađeš u toj ulici? Znam da si je izbegavala.
Helena: Ne znam... Stefan me je omeo i ja... potpuno sam zaboravila na to.
Sonja: Moglo bi se reći da si uz Stefana i zaboravila na traume i bolnu prošlost.
Sa sigurnošću je dodala i upisala par reči u svoj notes. Imala je pravo, ali sam prećutala. Današnji razgovor se održao kasno u popodnevnim satima, nakon mog radnog vremena. Moj uobičajeni termin je zauzeo hitan slučaj devojke koja je sebi prerezala vene u kupatilu na podu. Roditelji su je našli skoro mrtvu.
Helena: Kako je sada ta devojka?
Sonja: Ne smem da otkrivam informacije o drugim pacijentima, ali ako će ti biti malo lakše... imate sličnosti. Roditelji su je pre nekoliko dana doveli u Dandi iz Londona. I ona je silovana, zato je i pokušala sebi da oduzme život.
Pognula sam glavu i zagledala se u svoje ruke i vene. Osim ogavnog ožiljka na stomaku, ja svoje vene imam očuvane. Nikada mi nije ni prošlo kroz glavu da to uradim. Zašto mi nije prošlo? Zar sam želela da živim?
Sonja: Jedina razlika je u tome što si ti odabrala da živiš. Iako te to mnogo pritiska, i dalje si živa. Nisi odabrala da umreš i tom smrću da ubiješ i druge. Ti si daleko bolji način odabrala, koliko god se nekome smrt činila kao najbolja opcija posle takve traume. Moraš naučiti da živiš sa tim i da preboliš to. Samo treba vremena, Helena. A ti si strpljiva i čekaš to vreme.
Osmehnula sam se na njenu pohvalu. Razumela sam to kao svoj napredak. Možda je i pored radnog mesta, povratak u Dandi bio ključan za moj život. Da se nisam vratila, ko zna da li bi se ikad ovako bolje osećala.
Sonja: Želiš li da mi ispričaš šta si osetila ili šta si pomislila kada si shvatila gde se nalaziš?
Helena: Bilo je jako... teško. Cela glava mi je otrnula... kolena nisam osećala, a ruke su bile hladne kao led... kao da sam ih držala u zamrzivaču nekoliko sati. Dok je moj mozak stajao ukamenjen, srce je tuklo uplašeno... čak sam te jake otkucaje mogla osetiti u glavi. A onda... videla sam sebe kako ležim i kako me oni... tako gnusno... ne mogu dalje.
Zaćutala sam i prekrila usne dlanovima. Preteško je sećati se tih detalja.
Sonja: I kada te je Stefan zagrlio, opustila si se?
Helena: Da... osećala sam se sigurno, zaštićeno. Njegove ruke su veoma snažne i znam da bi me one zaštitile od svega na svetu. A onda se ponovo iznerviram jer ne mogu da povežem te dve osobe..!
Sonja je zbunjeno skupila obrve i prekrstila ruke ispred svojih grudi.
Helena: Mislim na Stefana. Znam da je on taj koji me je spasao. Ubeđena sam u to, ali momak iz te noći i on danas... ne idu mi zajedno. Kao da nisu jedna osoba.
Sonja: Na osnovu čega si to zaključila?
Helena: Stefan danas je... igrač. Nema devojke koju ne zagleda, čak je i u vezi a osećam njegovo nabacivanje meni..! A momak iz te noći je bio drugačiji... uplašeniji, ali opet dobrica. Nikako se ne slažu.
Sonja: Možda će Stefan postati svoj kada ti budeš blizu njega. Možda mu samo ti trebaš da bude onaj pravi, da pokažu svoju pravu stranu.
Blago sam razdvojila usne ne znajući ni šta da kažem na ovo. Nemoguće je da je u meni rešenje, nema šanse.
Sonja: Pošto smo kiksnuli sa prethodnim zadatkom, ovaj moramo ispuniti. Ti ćeš se polako sećati te noći u bolnici, a od Stefana ćeš tražiti objašnjenje. Otvoreno i direktno. Saznaj od njega da li je on taj koji te je spasio. On ti neće sam reći, Helena. Plaši te se, plaši se da mu ne pobegneš. Zato moraš ti napraviti prvi korak ka njemu.
Progutala sam ogromnu knedlu u grlu. Ja... da pitam... Stefana? Kako li to može proći? Sva zbunjena sam napustila ordinaciju i krenula ka tramvajskoj stanici. Već je mračak počeo da pada. Imala sam najjasnija uputstva i zadatke, a ja sam bila zbunjena. Došao je momenat kada moram saznati istinu. Zgrade su brzinom munje prolazile dok sam besciljno zurila kroz tramvajske prozorčiće, pa sam na poslednjoj stanici sišla na ćošku moje ulice.
Zapravo, Stefanove i moje ulice.
Naše ulice.
Polako sam koračala po trotoaru, želeći da se samo bacim u kadu pune tople kupke, ali sam ispred zgrade zastala. Podigla sam pogled ka njegovom prozoru, gorelo je svetlo.
Helena: Sad ili nikad, Helena...
Stegla sam kaiš svoje tašne snažno, toliko da zarijem nokte, pa sam grubim koracima prešla preko ulice i zakoračila u njegovu zgradu. Domar me je uputio na stan broj petnaest na četvrtom spratu, pa sam se stepenicama popela brzo gore. Mislim da me nalet adrenalina udara svuda po telu! Ulazna vrata njegovog stana su bila identična mojim, samo sa drugim brojem. Nije bilo zvona, pa sam pesnicom snažno udarila u vrata. Neće verovatno mene ni očekivati, a još ako tu bude i Rea...
Stefan: He-Helena?
Zamucnuo je moje ime kada me je ugledao. Možda sam i izgledala kao strašilo koliko mi je u duši bilo loše.
Stefan: Šta se desilo? Jesi li dobro?!
Uplašeno je povisio glas dok su mu se zenice u očima širile ne treptajući. Glasne žice su mi već drhtale, i pre nego što sam progovorila.
Helena: Želim istinu. Ko si ti?