Izleči mi rane 💙💎 [ZAVRŠENA]

Izleči mi rane - 135. deo

~ Izleči mi rane ~
●135.deo●
✦Stefan✦
Helena je dubokim snom spavala na mojim grudima i u mom zagrljaju, a ja sam se probudio čuvši malene jecaje. Odavno je Andrej spavao tokom cele noći, ali sam znao da je sada budan. Lagano sam se iskrao iz kreveta da slučajno ne probudim Helenu, ostavio je ušuškanu, pa sam došao do vrata njegove sobe. Odškrinuo sam vrata i imao sam i šta da vidim - u krevecu je stajao držeći se za ogradicu i lio suze što je tiše mogao.
Stefan: Vragolane, što plačeš? Imao si loš san..?
Klimnuo je glavom i dalje pospano ali i usplahireno, te sam ga uzeo u ruke. U njegovoj sobi smo i dalje držali fotelju na ljuljanje gde smo u svako doba sedeli sa njim i uspavljivali ga, pa sam tu seo i smestio njega u svoje krilo.
Stefan: Slobodno možeš da plačeš pred tatom. A možeš i pred mamom isto. I ti imaš emocije, ne moraš da kriješ svoj plač.
Andrej: Tata... dobar...
Nasmejao sam se tiho, pa sam mu podario jedan maleni poljubac u čelo. Privio sam ga na svoje grudi u nameri da ga ponovo uspavam, ali i umirim zbog košmara. Već posle par minuta sam osetio njegovo smirenije disanje što je značilo da je vrlo lako opet zaspao. Mogao sam da ga vratim nazad u krevetac, ali sam želeo da ostanem još sa njim.
Stefan: Tvoj tata je plakao i od sreće i od tuge...
Tiho sam prošaputao sećajući se svih bitnih momenata iz mog života. Od ranog detinjstva, do Helenine pojave, njenog nestanka na toliko vremena, pa ponovnog susreta, iskrene zaljubljenosti, prve i prave boli zbog ljubavi, ali i konačnog mira i sreće kada je ostala u mom životu, pristala da bude moja zakonita supruga i majka mog deteta.
✻DVE GODINE RANIJE: POROĐAJ✻
Andrejevo rođenje je za mene bio predivan čin iako je u meni kipteo strah da se nešto na porođaju ne desi. Doktori su bili uvereni u to da će sve proteći dobro, ali je period do samog porođaja dugo trajao. Helenin vodenjak je u kupatilu pukao iznenada, a u bolnici smo nestrpljivo čekali šest sati da kontrakcije počnu. Za mene su ti sati bili dani i godine..! Kada su napokon počele da se pojačavaju, nije bilo pomisli na to da će carski rez morati da se obavi. Sve je išlo prirodnim putem. Trudio sam se da suzbijem svoju paniku i da Heleni dam svoju snagu kako mi je osoblje reklo, a kada sam konačno dočekao momenat da svog sina uzmem u naručje... neopisive emocije su pokucale meni na vrata. Miran je bio, nije plakao i zaspao je kod mene odmah nakon prvog dojenja. Mogao sam u tim trenucima samo da se divim njegovom bucmastom licu i tankim prstićima, a njegovo odrastanje nam je tek sledilo.
✻SADAŠNJOST✻
Dve godine su brzo proletele i svaki sledeći korak koji bi Andrej postigao je meni bio i srećan i tužan. Odrastao je i shvatao nove stvari, puzio je, načinio svoje prve korake, nazvao nas je mamom i tatom. Ali, to je značilo da svih tih prvih trenutaka nećemo moći ponovo da proživimo sa njim. Moći ćemo sa drugom decom, ali su Andrejeve prve dve godine silovito odletele. Moj sin prebrzo raste.
Bacio sam pogled na njega kako sada mirno spava u mom zagrljaju, te sam ga još čvršće prigrlio uz sebe.
Stefan: Voli tebe tata puno, sine...