Izleči mi rane 💙💎 [ZAVRŠENA]

Izleči mi rane - 9. deo

~ Izleči mi rane ~
●9.deo●
✦Stefan✦
Krv u venama mi se zaledila kao da je sibirska zima, a ne početak maja. Pomislio sam da sam poludeo, skrenuo sa pravog puta i počeo da umišljam. Ista nijansa bademaste kose je bila ispred mene. Još uvek se na nekoliko metara razdaljine moglo videti da je negovana kao i pre sedam godina. A kada se okrenula, takođe bademaste oči su mi smestile varnicu u telu. Samo jedna varnica je bila dovoljna da moj um podivlja, a srce zalupa brže.
Stefan: Molim Vas, pođite u moju kancelariju.
Nisam mogao tek tako da je pustim, iako ću je sigurno viđati češće sada kada je član teretane. Ne mogu je pustiti dok se ne uverim u svoje sumnje.
Helena: Molim?
Ben: Da, stvarno. Molim?
Stefan: Moramo popričati oko upisa.
Benu ništa nije bilo jasno kada sam uzeo ispisane papire sa njegovog pulta, ali sam pogled preusmerio ka devojci.
Stefan: Molim Vas, nećemo dugo.
Pružio sam ruku ka mojoj kancelariji, te je uz nervozno stezanje usne i njene tašne ipak pošla za mnom. Zatvorio sam vrata kancelarije za njom, te smo seli jedno nasuprot drugog - ja za svoj sto, a ona u jednu od fotelja.
Helena: O čemu se radi? Mislila sam da je sve rešeno na recepciji.
Pomno sam posmatrao njenu pojavu, a ponajviše lice i usne. To je ono što sam zapamtio najbolje u toj noći. Sve je prokleto ličilo, svaki detalj, svaka linija je bila slična toj namučenoj devojci.
Helena: Izgledate čudno. Jeste li dobro?
Verovatno i jesam izgledao pomahnitalo kada sam je razdvojenih usana posmatrao. U poslednji čas sam se trgao i pročistio grlo. Bar ne moram da izgledam kao manijak pred njom..!
Stefan: Ovaj.. vidim ovde da ste mnoga polja na dokumentima ostavili praznim. Ova pitanja su jako bitna, ne želimo da imamo nekog kriminalca za člana teretane.
Helena: Zar Vam izgledam kao kriminalac?
Pomalo se uvredila tom rečju. Zadivljen sam bio njenim izgledom, poslovnom sakou i sređenoj frizuri. Već sada znam da bih satima mogao samo o tome da pričam. Sklonio sam pogled sa nje i vratio ga na papir. Helena... čak se i to poklapa!
Stefan: Zbog čega želite da trenirate kod nas?
Helena: Čovek na recepciji mi je rekao da je to opcionalno, ne moram da odgovorim.
Stefan: On je rekao da ne morate njemu, ali sada Vas ja pitam.
Postao sam joj ogavan i napadan. Već sam po njenim nervoznim pokretima bio ubeđen da je to ona. Cupkanje nogom, povremeno izbegavanje pogleda i uzdržan stav - sve me je navodilo ka toj devojci.
Helena: Zar mi je zabranjeno da idem u teretanu? Možda želim da imam mišiće, zategnuto telo ili prosto da imam hobi? Svakako, pitanje je opcionalno i ne moram na njega da dam odgovor.
Otresito mi je odgovorila da su se moje obrve same iznenađeno digle. Čas je bila plašljiva, čas je bila nezaustavljiva.
Helena: A sada bih morala da pođem, kako ne bih dobila otkaz zbog kašnjenja. Da li je to u redu?
Više sam mogao da čujem ironiju u njenom glasu nego pravo pitanje. Uzdahnuo sam i ustao sa stolice kad i ona.
Stefan: Da, naravno. Oprostite na oduzetom vremenu.
Uz prijatan osmeh sam joj pružio ruku, te ju je na brzinu stegla i izašla na vrata kancelarije. Taj maleni dodir mi nije bio dovoljan da se setim njene kože niti mirisa. Potrebno mi je više da bih bio siguran. Umalo se nije sudarila sa Benom koji je kao po običaju prisluškivao ispred vrata kada bih se ja čudno ponašao. Kada je Helena nestala iza vrata lifta, Ben je namrgođen ušetao u kancelariju.
Ben: Tebi stvarno nije dosta, zar ne?
Stefan: Šta?
Ben: Taman pomislim da si se opametio, da ćeš sviti svoje gnezdo i skrasiti se kraj jedne devojke, tebi oči pođu za sledećom! Devojka je tek došla, a ti je već prvog minuta odmeravaš kao zver svoju plen! Šta je tebi?!
Uzdahnuo sam i savio glavu pod njegovim kritikama.
Stefan: To je ona, Bene...
Ben: Ko?
Stefan: Devojka koju sam spasio pre sedam godina.
Zbunjeno je skupio obrve i ustuknuo dva koraka unazad. U tišini je pokušavao da poveže svako slovo i svaku reč koju sam izgovorio.
Ben: Ne.. ne. Kako možeš biti siguran?! Jesi li uopšte siguran u to?
Stefan: Saznaću, moram saznati. Ali ime se poklapa, kosa, oči... nije se puno promenila otada. Dobro sam je zapamtio, Bene. Nisam poludeo, druže.
U meni se varnica koju je Helena ubacila rasplamsala u veliku vatru i želju da svoju savest konačno umirim nakon toliko vremena.
Ben: Ne mogu da verujem... ja.. ne.. mislim, možda...
Stefan: Je li ti rekla nešto? Bilo šta?
Ben: Došla je zato što... je sama. Pričala je kako je nezaštićena...
Ben je još uvek mucao i pokušavao da sklopi rečenicu, dok se meni sve savršeno uklapalo. Posle toliko godina se ponovo vratila, u isti grad gde joj je jedna prokleta noć urezala najgoru ranu.