Izleči mi rane 💙💎 [ZAVRŠENA]

Izleči mi rane - 87. deo

~ Izleči mi rane ~
●87.deo●
✦Helena✦
Nije bilo mnogo vremena ni za razmišljanje, a ni za predomišljanje. Detaljna priča o toj noći je sedela tu i čekala mene da je ponovo prepričam. I dan danas se sećam kako sam izmrcvarena narednog jutra objašnjavala mladom policajcu šta mi se dogodilo. Kasnije sam u hodniku saznala da mu je to bio prvi dan na poslu, i taj njegov prvi dan sam ja upropastila mojim ogavnim zločinom.
Helena: Želela sam da nestanem sa lica zemlje, da me niko nikada više ne vidi. Da me niko ne prepozna. Da niko ne sazna šta mi se desilo. Da ne upiru prstom u mene i kažu "To je ona devojka koja je silovana". Moji roditelji su razumeli da sam želela iz svega da se povučem, zato su se za par dana organizovali i preselili u Glazgov. Spasili su me ogovaranja i raznih tračeva u gradu.
I sama sam bila svesna da sam ovim rečenicama pred Sonjom samo odugovlačila i odlagala onu pravu temu zbog koje danas sedim ovde u ordinaciji.
Sonja: Na nekoliko godina si pobegla od problema, ali si se na kraju vratila u grad odakle je sve i počelo. Zar te nije bilo nimalo strah?
Helena: Itekako sam se plašila. I sada plašim jer znam da su oni tu negde, čekaju pravi trenutak. A ja se nadam da neće doći do toga ako policija otkrije ko su...
Sonja: Zato je danas došao taj trenutak da se kao pacijent i psihijatar suočimo sa time.
Čak je i Sonja kroz težak uzdah to izgovorila znajući da će ovo biti jako traumatično. Možda će mi trebati i nešto za smirenje na kraju razgovora...
Helena: Vraćala sam se iz školske biblioteke. Uvek sam nakon časova ostajala sa drugaricom da završimo domaće zadatke u tišini kako bismo kod kuće mogle samo da učimo za ispitivanja. Zadržale smo se duže tog dana i pao je mrak, a živele smo daleko jedna od druge pa smo zato otišle svaka na svoju stranu kući. Išla sam prečicom, to mi je jedina greška. Nije ništa bilo osvetljeno i...
Zastala sam i razdvojila usne. Sijalica iznad mene je i dalje svetlela, ali zato se u mojoj glavi sve zatamnilo. Postalo je crno kao cela ta noć.
Helena: Nisam osetila nikakav udarac po glavi, već samo da mi je neko skočio na leđa... težina je bila enormna, znala sam da nisam imala snage da se oslobodim. Noge su mi se vukle po blatnjavom betonu, odveo me je... u mračnu neosvetljenu ulicu. Tada je.. do mene došetao drugi. Poneko svetlo sa drugih ulica mi je pomoglo da vidim da su imali plavu kosu...
Odmahnula sam glavom i zarila lice u dlanove. Svaki prokleti detalj je i dalje bio tu! Nijednom me nije napustio! Ono što sam zakopala u sebe, sada svesno iskopavam.
Helena: Kada sam shvatila da su dvojica.. nije mi bilo spasa. Vrištala sam i.. udarala sam ih koliko god sam mogla, znajući da se neću iščupati. Cerekali su se nada mnom držeći me snažno da nijedan prst na ruci nisam mogla da pomerim. Tada sam zažmurila. Odeća mi je.. bila pocepana za nekoliko trenutaka. Znala sam šta je sledilo. Dok me je jedan držao, drugi je... drugi me je silovao. Zverski, monstruozno i pun ega. Ne znam da li sam želela samo da se sve završi ili da umrem istog trenutka. Kada sam mislila da se napokon završilo, zamenili su mesta...
Umirala sam iznutra spremajući se da pričam sada još gori deo.
Helena: Kada su se zamenili... pomislila sam da se nikada neće završiti to mučenje. Ili da će i on brzo biti gotov. Ali ovo je bilo gore...
Sonja: Kako je bilo gore?
Morala je da me upita jer sam naprasno zastala i zagledala se prazno negde iza nje.
Helena: On je bio gori, bio je... pravi monstrum. Dok me je uništavao, konstantno je disao blizu mog lica. Osećala sam da me proučava, prosto sam osećala to žmureći neprekidno. Dah mu je mirisao na mentol, a zatim me je nešto hladno dotaklo po levom obrazu. Uplašeno sam otvorila oči i videla.. privezak žileta na srebrnoj ogrlici. Svetleo je u mraku, a u istom trenutku se i on nacerio. Znao je da je uspeo da me uplaši i uništi...
Ruke su jače počele da mi se tresu. Konstantno nisam mogla da otklonim osećaj mučnine prisećajući se svega, svakog trenutka bih mogla da povratim ovde pred Sonjom.
Helena: Rekao mi je "Dobra si devojčica" tankim, ali ponosnim glasom a potom je izdahnuo. Očekivala sam da će me sada ostaviti, a onda me je onaj prvi zasekao odjednom. Peklo je kao đavo! Sečivo je samo prodiralo dublje i dublje, a krvi je bilo sve više! Tu sam već počela da gubim svest, a oni su počeli da beže... tada me je Stefan i našao verovatno...
Ućutala sam i time završila svoju ispovest. Zaplakala sam ponovo najjače, a Sonja je samo ćutala. Ne postoje reči koje će me sada utešiti. U ovom trenutku ne postoji ništa lepo..! Ali, nešto se ponovo u meni desilo. Kao da je još jedan lanac pukao. Ponovo sam se osetila oslobođenom. Obrisala sam suze grubo i bojažljivo pogledala u Sonju. Strpljivo je čekala da se saberem, kao da je znala da ću to sama od sebe učiniti bez njene pomoći ili lekova. Na malom aparatiću na stolu je pritisla dugme, pa je vratila pogled na mene.
Sonja: Ceo ovaj razgovor sam snimila, ali moram ti reći da ti se ova izjava poklapa sa izjavom iz policije od pre osam godina. Svega se sećaš vrlo dobro. I ponosna sam na ovo što si danas uradila. Pregurala si najgori deo.
Nasmešila sam se, ipak sam nešto uradila. Celu traumu nije ni htela da komentariše, ništa nije moglo da se ispravi tu. Ono što je bio Sonjin cilj je da sve to naglas ispričam i izbacim svoje demone iz sebe. Ustala sam sa fotelje i krenula ka vratima kada me je zaustavila.
Sonja: Zašto Stefan nije došao danas sa tobom?
Helena: Želela sam ovo sama da odradim. Želela sam sama da iskusim ponovnu bol. Da osetim to ponovo.
Dobila sam od nje veoma zabrinut pogled, kao da su mi ovo poslednje reči.
Helena: Ne brinite se, neću sebi ništa uraditi. Sada imam za koga da živim. Živim zbog Stefana i nas.