Izleči mi rane 💙💎 [ZAVRŠENA]

Izleči mi rane - 43. deo

~ Izleči mi rane ~
●43.deo●
✦Stefan✦
Izmučen i umoran pogled mi je sve govorio. Znala je sve, a opet je želela da jasno i glasno čuje odgovor. Primećivalo se da nije spavala cele noći i da je preumorna do srži.
Stefan: Uđi onda...
Tiho sam prošaputao i sklonio se sa vrata da je propustim. Drhtavim koracima je ušla u stan, pa je zastala gledajući pravo u mene. Na podu je od sinoć i dalje stajala polomljena čaša.
Stefan: Možemo ovamo, ovde je nered...
Bez razmišljanja sam je uveo u svoju spavaću sobu, te sam se kasnije setio šta sam zapravo uradio. Devojka se boji svega, a ja je zovem u spavaću sobu! Međutim, pognute glave je kročila u nju.
Stefan: Rea nije tu, ne brini. I posteljina je zamenjena, slobodno možeš da sedneš...
Njeno sićušno telo se smestilo na samo dno kreveta, pa sam polako seo do nje. Tek pod mojom težinom je krevet zaškripao malo.
Helena: Ponoviću pitanje, ko si ti?
Stefan: Moram onda da uzvratim pitanjem, šta ti misliš ko sam ja?
Niko od nas se više nije igrao rečima, već smo pokušavali da zajedno dođemo do same srži istine.
Helena: Samo mi kaži... jesi li me ti... spasio..?
U polumraku spavaće sobe su se njene oči zasijale od suza. Sve je napokon povezala sama...
Stefan: Jesam...
Drhtavo je udahnula kroz razdvojene usne, pa je sagla glavu. Čak su joj se i šake tresle. Koliko zapravo zna? Ili je uspela samo da izvuče istinu iz mene?
Helena: Znao si od početka?
Stefan: Zaledio sam se kada sam te video na recepciji. Onda si skrenula pogled i lice ka meni, i bio sam siguran da si to ti. Kosa ti se nije promenila, ni oči nisu... ni crte lica. Osim što si starija postala.
Podsmehnula se blago, te je pustila suze da klize niz obraze. Osećao sam kako mi se sopstveni dah greje sve više i više, ruke sam jedva kontrolisao da ne krenu ka njenom licu.
Helena: Zašto ništa nisi rekao..?
Stefan: Plašio sam se.. Ako bih ti rekao, ti bi se uplašila i pobegla. A ja ne bih podneo da te ponovo izgubim... Već sedam godina razmišljam gde si...
Moje srce više nije imalo brze otkucaje, već samo jake i neravnomerne. Ni srce ni mozak nisu znali šta ih čeka sledeće.
Helena: Želim da čujem tvoju stranu. Svega čega se sećaš iz... te noći.
Znao sam da će ovo pitati i da ćemo morati oboje da se prisećamo onoga što nas boli.
Stefan: Nisam video ko su bili ti... monstrumi. Jednom sam samo viknuo i pobegli su. Tada sam tebe dotakao... nisi imala snage da se makneš, čak si želela da se boriš protiv mene, ali sam te ubedio da želim da ti pomognem. Preteško je bilo gledati te takvu, neću te lagati. Bila si na ivici smrti...
Tiho je zajecala sa moje desne strane, te sam se trudio da je ne dodirnem.
Da je ne zagrlim.
A silno sam želeo da je utešim i ljubim dok sve ne prođe.
Helena: I onda..?
Stefan: Video sam da jako krvariš, znao sam da nemam mnogo vremena. U naručju sam te nosio i trčao do bolnice, majica mi je bila natopljena tvojom krvlju... presedeo sam na podu u hodniku dok su te operisali nekoliko sati. Jako sam se plašio...
Po prvi put od te noći, zaplakao sam zajedno sa Helenom. Toliko puta sam se sećao te noći bez ijedne suze, a sada kada je naglas prepričavam isuviše boli.
Stefan: Ujutru si nestala. Nije te bilo u krevetu, a ja sedam godina nisam mogao da te nađem u ovom gradu.
Helena: Tražio si me...
Plakajući je tiho dodala kao da joj je laknulo što se ipak neko i o njoj brinuo. Što ju je neko... voleo.
Stefan: Nisam mogao da te izgubim. Da sam ti rekao ko sam, uplašila bi se. Ponovo bih prošao pakao tražeći te. Ne mogu to ponovo da proživim, Hel...
Skratio sam joj ime osećajući sladak ukus na usnama od tih prelepih slova.
Hel... moja Hel...
Nesigurno sam pomerio ruku i ovlaš joj dodirnuo kosu. Konačno sam mogao bez velikog ustručavanja da je dodirnem, da je pomilujem...
Helena: Ne znaš koliko sam se dugo mučila da shvatim da si to zapravo ti... preteško je bilo Stefane..! Bojala sam se da pitam, da ne napravim budalu od sebe. Plašila sam se da to nisi ti i da bih, ako bih ti rekla, otkrila svoju bolnu prošlost i slabu tačku. Samo da si mi rekao...
Stefan: Želeo sam...
Usred moje reči, zajecala je i ustala žustro sa kreveta. Mučila se da otvori vrata, a ja sam je dozivao trčeći za njom po stanu.
Stefan: Stani, molim te!
Izletela je bez ijedne reči i potrčala niz stepenice. Kao kiša su njene suze lile, jedna za drugom kao bodeži pravo u već krvavo srce.
Stefan: Ne idi ponovo...
Naslonio sam čelo na okvir vrata i zažmurio. Gotovo je, istina se saznala a ja sam Helenu izgubio. Zauvek sam je izgubio...