Izleči mi rane 💙💎 [ZAVRŠENA]

Izleči mi rane - 74. deo

~ Izleči mi rane ~
●74.deo●
✦Helena✦
Bližili smo se mestu gde je moj bezbrižan život u Dandiju pre osam godina okončan. Svakim narednim korakom ka toj ulici moje telo se trzalo. Čak je i vetar terao jezu u moje kosti. Uprkos svemu tome, Stefanov dodir je uspevao da me umiri.
Stefan: Ako ti je baš loše, ne moramo...
Helena: Ne, ne. Danas ću završiti sa ovim, na bilo koji način.
I Stefan je znao da moramo ovo uraditi kako bi oboje nastavili dalje. Zastala sam ispred ulice i udahnula duboko. Svi demoni koji su mi se nastanili u glavi i mučili me osam godina će nestati sada. Ostaviću ih onde gde je sve i počelo. Stegla sam Stefana jače za ruku i velikim koracima sam kročila u uličicu. Ni njen izgled se nije promenio, i dalje je imala rupe u kojima se zadržavala kiša, zidovi nisu bili prekriveni malterom već su se cigle poznavale. Jedino što se razlikovalo je što je sada dan.
Stefan: Možeš li?
Helena: Da...
Na kratko mi je glas napukao, ali sam uspela da napravim još par koraka napred. Stajala sam na samo metar od mesta gde sam te kišne noći ležala pocepane odeće. U mojim očima se sve zacrnilo a oko mene se prostirao zvuk kiše. Krici i zli smeh kao iz horor filmova se polako pojačavao u mojim mislima. Kolena su mi zaklecala.
Stefan: Možeš ti to.. udahni duboko, Hel...
Poslušala sam ga i na kratko zažmurila. Hajde Helena, ako si uspela dovde moći ćeš i dalje da doguraš.
Helena: Želim da pričam o tome... da iz te noći sve ostane ovde.
Stefan: Tu sam, ja ću te slušati.
Još nekoliko koraka sam napravila i stala na pravo mesto gde sam se cela naježila. Stopala su mi se tresla, te me je Stefan uhvatio i za drugu ruku. Osećala sam kako me stomak boli sve jače, sve odvratnije mi postaje da stojim ovde!
Stefan: Možeš ti to...
Helena: Boli me, Stefane... ukrali su mi detinjstvo i mladost.. Uzeli su mi radost! Zašto ja? Zašto su mene izabrali?!
Besno sam nogama gazila po mestu gde mi je sve oduzeto. Želela sam obojicu da ih zgazim, da ih uništim! Da ne naude nikome više! Da ne postoje!
Helena: Užasni su! Odvratni su!
Već sam plakajući gledala u Stefana koji je jedino mogao da me drži za obraze i mazi. Sve reči, njihovi dodiri, pokreti, smeh.. sve je peklo kao so na rani! Zažmurila sam čvrsto i kroz misli mi je prošao maleni žilet koji se te noći njihao iznad moje glave. Vazduh iz usta te osobe mi je činio mučninu.
Stefan: Izbaci sve iz sebe. Apsolutno sve...
Helena: Mrzim ih! Prezirem ih!
Usne su mi se najšire razdvojile i grlo mi je ispustilo najjači vrisak do sada. Taj vrisak bi mogao da slomi staklo, da prepolovi metalne okove i obori sva vrata. Pala sam na kolena i povukla Stefana dole.
Helena: Hoću mirno da živim, Stefane!
Kroz krike sam ga stezala za nadlaktice, a zatim je u mojim grudima nešto puklo. Kamen veliki skoro kao teška stena je iščezao. Sav bol koji se skupljao godinama u meni je odlepršao.
Otvorila sam vrata i izbacila sve iz sebe kricima.
Ptica iz kaveza je odletela.
Ptica je na slobodi.
Ja sam na slobodi.
Stefan me je privio uz svoje grudi, te je zavukao ruku u moju kosu. Nekontrolisano sam plakala, ali nijedan zvuk nisam ispustila. Ove suze je puštala moja duša, oslobađala se poslednjih tragova bola.
Stefan: Ponosan sam na tebe... ti si najbolji borac, Helena. Ti si moj borac...
Blago sam se nasmešila i čvršće se zadržala za njega. Otkucaji srca su mi se smirivali, a moje oči su počele drugačije da posmatraju ovu ulicu. I dalje je bila bolna, ali sam mogla jasnije i smirenije da je gledam.
Helena: Jesam li uspela sada..?
Stefan: Jesi... uspela si, Hel. Ovo je bio naporan dan, idemo da se odmorimo.
Uspeo je da me pridigne sa zemlje, pa me je za ruku poveo kao izlazu. Još jednom sam zastala i okrenula se ka tom mestu. Slika koju sam stalno imala u glavi je sada poput sasušenog maslačka nestajala. Sve je nestajalo.