Izleči mi rane 💙💎 [ZAVRŠENA]

Izleči mi rane - 54. deo

~ Izleči mi rane ~
●54.deo●
✦Stefan✦
Mirno veče u mom stanu je iznenadna Reina poseta sve pokvarila. Uplakana je došla na moja vrata i još više suza prolila preda mnom.
Stefan: Ako si zaboravila nešto da uzmeš od stvari, uzmi sada i idi. Krenuo sam već negde.
Rea: Ljubavi, molim te... oprosti mi... Ne znam šta mi se desilo, bojala sam se da ću te izgubiti! Molim te oprosti mi, hajde da pokušamo ponovo...
Stefan: Šta tebi nije jasno? Povredila si osobu koja je smisao mog života, ja to neću trpeti niti ću preći preko toga! Naša veza je gotova, Rea! Prihvati to.
Sručila se na ivicu sofe i sakrila je svoje lice među dlanove. Čak mi je i bilo žao nje, ali ako je mogla tako hladnokrvno da povredi Helenu... to ne dozvoljavam. Ne, Helenu niko ne sme dirati.
Rea: Zar želiš da se ovako završi sve..?
Ustala je sa sofe, te je nakrivila glavu na stranu. Ni oči joj se nisu jasno videle od suza. Sa sebe je počela da skida garderobu i već sam znao šta smera.
Stefan: Ne, Rea! Ovo nije nešto što će seks da reši. Odlazi odavde!
Ni stigao nisam da otvorim vrata do kraja, pribila me je uz njih zatvorivši ih, pa je zalepila svoje usne na moje. Osetio sam da mi prstima otkopčava košulju.
Stefan: Prestani!
Odgurnuo sam je što dalje od sebe i obrisao njen karmin koji je prenela na mene. Bio sam besan, ali sam se divio njenoj drskosti. Bez imalo srama je prvo došla ovde, a zatim pokušala da me prisvoji nazad.
Stefan: Gotovo je, Rea. Zaboravi na mene!
Razgolićena se zateturala unazad, pa je moj telefon prekinuo vikanje. Helenino ime se pojavilo na ekranu, a kada sam se javio njeno uplašeno dahtanje u mikrofon mi je sledio krv u venama.
Stefan: Šta se dogodilo?!
Helena: Neko je ispred stana... udara... prestravljena sam, Stefane..!
I sam sam mogao da čujem udarce u pozadini, te sam brzo prekinuo vezu i stavio telefon u džep.
Rea: Stefane...
Stefan: Kada se budem vratio u stan, ne želim da vidim ni tebe ni nijednu tvoj stvar ovde.
Zalupio sam vratima za sobom, hitro sišao niz stepenice sa četvrtog sprata pa sve do samog izlaza, a iz Helenine zgrade je istrčao maskirani mladić. Od obične crne fantomke jedino se izdvajala jarko zelena linija koja je bila ušivena na rubu maske.
Stefan: Do vraga!
Umesto da krenem za njim i dam mu ono što je zaslužio, okrenuo sam se i potrčao ka Heleninom spratu. Nije umišljala, zaista je neko bio tu i zastrašivao ju je. Zadihan sam se zaustavio kraj njenih vrata i pokucao.
Stefan: Stefan je.. otvori sad slobodno...
Škripa po laminatu se začula, a potom su se vrata odškrinula. Plakala je više nego onog puta kada je greškom ušla u ulicu strahote.
Helena: Imao je masku...
Stefan: Crna maska sa zelenim rubom. Pobegao je.. hteo sam da pođem za njim, ali sam morao da se uverim da si ti dobro. Dođi...
Zatvorio sam vrata i zaključao ih, te sam Helenu prineo na svoje grudi. Laknulo mi je čim sam dotakao njenu kosu. Nažalost, tresla se od straha. Čak je i vazduh u stanu bio ispunjen strahom.
Helena: Nisam videla ništa zeleno...
Stefan: U redu je, bila si preplašena. Prvo se malo smiri, pa ćemo onda zajedno proći kroz sve.
Helena: To je bio glas iz toaleta... ista osoba me je našla i preti...
Da sam pred Helenom to smeo da uradim, zaškripao bih zubima i pesnicom napravio rupu u zidu koliko sam besan. Nakon svega ružnog i traumatičnog što je prošla, i dan danas mora da se bori sa ostatkom zla na ovom svetu.
Stefan: Stavićemo sve sigurnosne mere, šta god bude trebalo nabaviću ti. Već sam ti obećao, niko te neće pipnuti više. Sve dok sam ja živ, i ti ćeš živeti...
Uz završetak mojih reči, Helenine ruke su se čvršće obmotale oko mog struka. Prijalo mi je i davalo mi je mira to što sam ja mogao da joj pružim utehu i sigurnost. Pomirisao sam joj kosu i zažmurio opijen tim mirisom. Omelo me je, te sam počeo njenu umiljatu glavu da ljubim. Sve više se mazila uz mene i uvijala pod tim poljupcima da nisam mogao ovde da prestanem. Želim celu da je obaspem ljubavlju.