Izleči mi rane 💙💎 [ZAVRŠENA]

Izleči mi rane - 95. deo

~ Izleči mi rane ~
●95.deo●
✻DVE NEDELJE KASNIJE✻
✦Helena✦
Rad subotom se retko kada naplaćivao u Trevorovoj kompaniji, i mada se ponudio da mi današnji rad naplati ja sam sama odbila. Ipak danas završavam rad na Stefanovom i mom stanu. Sve se tačno u milimetar uklopilo, većina nameštaja je pristigla i već je bilo sve na svom mestu. Samo su ostale sitnice ostale nedovršene i blago sam počela da se nerviram jer na to nisam mislila ranije. Posteljina fali, jastuci, peškiri i ostale potrepštine koje zahteva jedan dom. Sve smo to mogli i iz naših stanova da preselimo, ali smo hteli i nešto novo za početak našeg zajedničkog života.
Radila sam zaista brzo ove dve nedelje kako bismo praznike proveli u novom stanu. Najavili su nam se i Stefanovi roditelji, pa me je i ta panika uhvatila.
Kako im se predstaviti?
Kako im se dopasti?
Kako ne biti silovana devojka?
Zadržala sam se za ivicu stola i sagla glavu uz težak uzdah. Nije vreme da o tome razmišljam, Stefan im je sigurno već sve objasnio da se ja ne bih na mestu mučila. Samo se nadam da zbog toga neće otkazati dolazak...
"Za par dana ćemo se buditi u našem stanu!"
Poslala sam Stefanu poruku sva uzbuđena jer se konačno sve realizuje. Gradimo našu budućnost zajedno od sada.
Pošto sam neke usluge za radove koristila iz kompanije, danas mi je bio potreban Trevorov konačni potpis za isplatu svih tih radova. U njegovoj kancelariji sam zatekla i Toma koji mi se radosno osmehnuo. Otkako me je onda zagrlio bez mog pristanka, nisam želela da se srećem sa njim. Ali nekada i moram.
Trevor: Sve je završeno?
Helena: Osim nekih sitnica, da. Ovo je faktura za isplatu, treba mi Vaš potpis.
Pružila sam mu papire koje je brzo potpisivao. Radovao se kada sam mu ispričala da ću živeti sa Stefanom, radovao se kao da sam njegovo dete. To je i mene obradovalo, osećala sam se ponosno jer je i on bio ponosan zbog mene. Složio je uredno potpisane fakture, a potom se zadržao snažno za sto.
Helena: Gospodine Landi?
Tom: Tata?
Nakašljao se jednom, pa još jednom, a zatim smo shvatili i Tom i ja da nema vazduha. Sve teže diše.
Tom: Tata, tvoje srce!
Sjurio se i u trčanju otvorio prozor širom, pa mu je raskopčao kravatu. Nisam ni znala da Trevor ima srčanih problema. Masirao je prsa u predelu srca dok je Tom pokušavao da ga smiri i da mu više vazduha.
Tom: Helena, Dilan je dole na parkingu. Trči po njega, moramo ga odvesti u bolnicu!
Izjurila sam iz kancelarije i trčala sve do podzemnog parkinga. Ni Manuela ni obezbeđenje nisu radili subotom, pa sam morala sama da se snađem i pronađem Dilana. Na parkingu su odjekivali moji trčeći koraci, a oči su mi samo Dilana tražile.
Helena: Dilane! Dilane!
Dozivala sam njegovo ime koje je triput odjeknulo. Samo dva automobila su bila parkirana, Trevorov i onaj koji su zajedno koristili Dilan i Tom.
Helena: Dilane!
Gde se izgubio?! Kroz prozore oba auta sam videla da nije bilo nikoga unutra, a već sledeće sekunde sam o odrazu videla siluetu iza sebe. Ista kapuljača i maska kao onda! Ponovo se vratio...
Helena: Ne!
Moj vrisak se prekinuo i bela krpa mi je zapušila usta. Miris je bio nesnosan..! Koračala sam snažno unazad, udarajući ga i pokušavajući da se izvučem. Sve je bilo uzalud, miris krpe me je omamljivao.
"Sad mi ne možeš pobeći..."
Tiho je prošaputao kraj mog uveta dok su moja kolena počela da popuštaju. Gubila sam svest. Ruke su mi same padale. Sve što je bilo ispred mene je postajalo crno...