Izleči mi rane 💙💎 [ZAVRŠENA]

Izleči mi rane - 134. deo

~ Izleči mi rane ~
●134.deo●
✻PAR VEČERI KASNIJE✻
✦Helena✦
Još jedno veče proveli smo na podu dnevne sobe, naterani od strane Andreja da se trkamo autićima po parketu. Ovoga puta je smislio da se Stefan i ja trkamo, a on će da navija za nas. Stefan i ja nismo imali ovako detinjaste trenutke, pa smo se nasmejači čim smo se pogledali sedeći jedno do drugog na podu.
Iako je Andrej bodrio svog tatu, Stefan me je ipak pustio da ga pobedim u trci. Andrej se na to iznenadio, a onda me je slatko poljubio u obraz kao nagradu. Pošto je od prvih dana njegovog interesovanja za igračke bio zainteresovan za autiće, nakon trke smo izvukli album sa fotografijama da mu pokažemo kakav je bio kao beba.
Helena: Dođi, sedi kod mene u krilo.
Zagrlila sam ga toplo dok je Stefan okretao stranice. Na početku su se nalazile fotografije sa našeg venčanja, pa je Andrej odmah prstom uperio ka jednoj od njih.
Andrej: Mama.
Stefan: Da, to je mama. Vidiš kako je bila lepa u venčanici.
Helena: A i tata je bio jako zgodan u svom odelu tog dana.
Zakikotao se u mom zagrljaju, a onda smo došli do prve fotografije Andreja kao bebe. Samo što sam se porodila, golog i uplakanog su ga privili uz moje grudi da ga umirim. Naredna slika je bila u Stefanovom naručju, držao ga je na svojoj goloj koži i grejao.
Helena: Kako si bio slatka beba! A već si izrastao u malog lepotana, vreme brzo prolazi..!
Dok smo tako gledali fotografije i uživali, nismo ni primetili da je Andrej trljao svoje okice sanjivo. Stefan ga je odmah uzeo u naručje i odveo u sobu da ga uspava. Biće to večeras lako, dosta se umorio i od trke i od albuma sa slikama. Ja sam ostala sama na podu dnevnog boravka, te sam uzdahnula. Vratila sam album na početak i pogledala u najlepšu sliku našeg venčanja pored reke. Između nas se video matičar, a mi smo se držali za ruke i zaljubljeno gledali neprekidno. Na slici mi se video već poveliki trudnički stomak, i Andrej je na neki način prisustvovao našem venčanju.
Dan našeg venčanja je zaista bio prelep...
✻DVE GODINE RANIJE: DAN VENČANJA✻
Sa sve ritanjem našeg sina u mom stomaku, hodala sam bosa po šljunku pored reke ka oltaru okićenom jesenjim lišćem. U sivom svečanom odelu je Stefan stajao kraj matičara i sa uzbuđenim osmehom me čekao. Ben je sa njegove strane bio kao kum, a pored mene će stajati - Rea. Doputovala je iz Irske i iz čista mira se desilo to da mi je ona kuma. Nije baš kao da sam imala drugog izbora, ali više nismo na neprijateljskom području.
Stala sam ispred Stefana i uzdahnula dok su mi unutra treperili leptirići sreće. Pomahnitali su danas! Sa osmehom mi je uzeo ruke u svoje i on uzdahnuo. Kao da je razumeo kako se ja osećam, možda se i on isto tako oseća...
✻SADAŠNJOST✻
Sa snenim pogledom sam gledala netremice u tu sliku i sećala se tih emocija. Koliko smo samo smeha taj dan imali, ne može se ni izbrojati..!
Stefan: Neko nam je odleteo sa planete.
Seo je kraj mene na pod i naslonio mi se na rame. Poklopio je svojom šakom moju i poljubio me.
Helena: Naše venčanje mi je jedno od najboljih dana i momenata u životu. Tog dana je postalo najlepša moguća uspomena.
Stefan: A šta je pre toga bila najlepša uspomena?
Kut usne sam izvila u smešak, te sam pročistila grlo.
Helena: Iako smo taj dan i ti i ja proveli plačući, trenutak kada si mi priznao da si me spasio... to mi je dalo novu nadu za bolji život.
Sa iskrom u očima me je gledao, a potom se bez reči dohvatio mojih usana. Ljubio ih je nežno, kao prvog dana kada ih je poljubio da iščekivanjem.