Izleči mi rane 💙💎 [ZAVRŠENA]

Izleči mi rane - 31. deo

~ Izleči mi rane ~
●31.deo●
✦Trevor✦
Dva meseca otkako sam zaposlio Helenu su brzo prošla, i naš prvi najbitniji projekat je bio završen. Restoran koji nosi naziv "Diva" po nama bio je spreman za svečano otvaranje. Očekivanja su mi bila da će sve biti gotovo za nekoliko meseci, ali su Heleni bila dovoljna samo dva. Šta reći više? Sposobna mlada devojka.
Trevor: Zaista sam ponosan, Helena. Naš prvi projekat, i mi blistamo! Sve zbog tebe.
Skromno se osmehnula, pa je kucnula vrhom hemijske o sto. Možda je bila i nervozna, ili samo umorna. Mada, na licu joj se nije video umor. Možda samo... zbunjenost. Zbunjenost za posao nije sigurno, ali nešto se sa njom događa.
Tom: Baš je divno ispalo!
Tom je svojim raskalašnim glasom zario u kancelariji i time mi skoro probio bubne opne. Za razliku od Dilana, Tom je još mnogo toga trebao da nauči u poslovnom svetu. Pre svega me je brinulo njegovo oblačenje. Dok smo se Dilan i ja pojavljivali u elegantnim odelima, Tom bi dolazio u crnim sportsim trenerkama i duksevima. Pored toga, trebali su mu i maniri i rečnik prigodan za poslovni svet. Odavno se već mučim sa njim.
Dilan: Sutra će se održati svečano otvaranje i presecanje crvene vrpce, hoćemo li ići?
Trevor: Može neko od nas otići, da odamo poštovanje i sa naše strane. Ali bi bilo dobro da Helena danas pre samog otvaranja ode do restorana i pregleda da li je sve onako kako treba. Možete i vas dvojica poći sa njom.
Poslušali su me, pa sam ostao sam u svojoj kancelariji. Isključio sam kompjuter i uhvatio se za čelo. Nisam imao vazduha u plućima, kravata me je stezala. Trebao sam ipak mašnu danas da stavim, manje bi mi smetala. Skinuo sam sako sa sebe, pa sam sa rukama u džepovima došetao do prozora. U tom trenutku su Dilan, Tom i Helena izlazili iz zgrade. Dilan je, kao pravi džentlmen, otvorio njoj vrata pa je seo za volan dok se Tom smestio na suvozačevo mesto. Video sam je prvog dana i znao da moram nešto uraditi po tom pitanju. Dužan sam bio da Heleni obezbedim bolji život i posao. Morao sam.
Odvezli su se u pravcu reke Tej, pa sam žmureći pokušao da uhvatim novi zrak vazduha. Otvorio sam prozor, pa je bilo malo lakše. Nos mi se ipak i od vrućeg julskog vazduha ugrejao, a trebao mi je hladan i svež vazduh.
Manuela: Gospodine, da li ste dobro?
Trevor: Da, da.. samo uobičajene posledice šuma na srcu.
Manuela: A operacija..?
Trevor: Što je više odlažem, izgleda da me juri. Moraću uskoro da zakažem, baš mi smeta.
Preko košulje sam izmasirao srce i pokušao da se ne mrštim. Šta me sve neće snaći...
Manuela: Želite li kafu i da poručim hranu ili ćete ići napolje na pauzu?
Trevor: Ovde ću biti na pauzi, naruči uobičajeno. Manuela?
Manuela: Da?
Zaustavio sam je pre nego što je izašla iz kancelarije, ali nisam znao kako da sročim svoje pitanje koje mi lebdi u mislima godinama.
Trevor: Da li si ikada u svom životu imala neku grešku koju si sakrila i onda ti je došla glave kasnije?
Manuela: Nisam sigurna da razumem šta me pitate...
Čelom sam se naslonio na okvir PVC prozora, pa sam zažmurio. Iscrpljen sam, umoran od problema i od čitavog života... Nisam imao rešenje za najveći problem koji me je mučio.
Trevor: Želeo sam da ih zaštitim, da ne trpe kaznu. Želeo sam da mene muči njihovo prokletstvo, a nisam bio svestan njene moći i težine. Preteško mi je, pucam po svim šavovima. Neću moći još dugo ovako da funkcionišem. Kad god je vidim, srce me zaboli...
Manuela: O kome pričate, gospodine Landi..?
Zaboravio sam da je Manuela i dalje bila u kancelariji sa mnom, da sam skoro i zaplakao.
Trevor: Ništa, Manuela. Samo mi naruči kafu i hranu za ručak. Slobodna si.
Kada je zatvorila vrata, uspeo sam da se saberem. Još uvek nije kraj, Trevore. Ne smeš da se predaš, još uvek nisi ispunio obećanje koje si sebi dao. Moraš pomoći Heleni, sve dok istinski ne bude srećna.