Izleči mi rane 💙💎 [ZAVRŠENA]

Izleči mi rane - 67. deo

~ Izleči mi rane ~
●67.deo●
✻DVA DANA KASNIJE✻
✦Helena✦
U teškim trenucima, prepunim tuge i očaja, retko koja osoba veruje u ono "Posle kiše uvek dođe duga". Zar se neko može nadati nečemu dobrom kada je na dnu? Ne može. Ali meni se duga ukazala i pokazala mi sve čari sreće i ljubavi. Vreme mi je letelo kraj Stefana, nisam gubila svoj srećan osmeh sa lica. Čak sam se često i zbunjivala i pitala da li sam zaista srećna. Ali nije bilo mesta za ispitivanje, samo smo uživali u trenutku.
Kada sam u ponedeljak otišla na posao, Stefan me je do samog ulaza dopratio. Čak me je pomalo i zabolelo to što ćemo se tek popodne ponovo videti. Navikla sam se za vikend da je stalno pored mene. Nismo spavali u istom krevetu, čak je on bio i u svom stanu, ali je od jutra do mraka bio pored mene. Posao sam lako završavala. Sve je lakše kada nemaš nijednu brigu u životu..!
Manuela: Gospođice Helena, dobro ste?
Helena: Da Manuela, zašto?
Manuela: Obrazi su Vam crvenkasti...
Pred sam kraj radnog vremena, ja sam tapkala u mestu i čekala da se ponovo sretnem sa Stefanom. Planirali smo ovo veče da postavimo novo ogledalo kako me haos u kupatilu ne bi podsećao na incident.
Helena: Dobro sam ja, Manuela. Samo... ne znam, valjda sam srećna..!
Nekontrolisano mi se osmeh razvukao na licu, pa sam dlanovima dodirnula obraze. Goreli su! Manuela me nikada nije videla u ovakvom stanju, pa se bojažljivo nasmešila.
Tom: Dobar vam dan, moje dame! Oooo, ovde vlada neka pozitivna atmosfera!
Manuela je ostavila Toma u mojoj kancelariji, a ja sam se samo molila da nije neki iznenadan posao iskočio. Želim da idem kući, ka Stefanu!
Tom: Sa tobom se nešto desilo, Helenice. Hmm.. razvezi taj jezik.
Helena: Tome... mnogo sam srećna. Konačno mogu da odahnem!
Tom: Znao sam! Znao sam da ćeš me poslušati! Vidiš kako je sada bolje kada upravljaš drugima?
Smejao se ponosno, ali se o tome uopšte nije radilo. Naprotiv, uradila sam suprotno od onoga što je on savetovao meni.
Helena: Zapravo... nisam postupila po tvom savetu. Izgladila sam probleme sa njim i... sada smo zajedno. Nije bilo potrebe za igranjem...
Bojažljivo sam izgovorila poslednju reč dok me je Tom posmatrao. Verovatno mu je nezamislivo šta sam to uradila, ali on ni ne zna čitavu priču. Kako mi može suditi neko ko nije upoznat sa mojom situacijom?
Tom: Pa... dobro. Nije moj stil, ali vidim da si srećna..! To je dobro. Zar ne..?
Nagnuo se ka meni tražeći odobrenje tiho, pa sam se uz smešak složila. Tom možda zaista jeste neobičan mladić, kao da nikada nije osetio slobodnu ljubav. Već samo neku... nasilnu. Možda je i roditeljska ljubav tu pukla po njemu...
Tom: Srećno vam bilo!
U vazduh je žustro digao obe ruke, pa je hitro zaobišao sto i zagrlio me čvrsto. Toliko me je iznenadio da nisam ni uspela na vreme da odreagujem. Zagrljaj... nimalo mi nije prijao. Smetao je žešće, a moj glas je nestao kada je trebao da se oglasi. Čudan osećaj je kada Tom grli, nekako je sve od njega delovalo... usiljeno.
Helena: Ovaj, Stefan me čeka napolju.
Tom: O, da. Samo izvoli. Vidimo se sutra..!
Koža mi se ježila sve dok nisam bila blizu izlaza. Zašto me obuzima tako čudan osećaj u vezi Toma pogotovo sada nakon ovog zagrljaja? Zar je Stefan jedini muškarac kojeg se ne bojim?
Posuta jesenjim vetrićem, preko puta kompanije sam ugledala Stefana. Naočare za sunce su mu skrivale oči, ali je zato blistavi osmeh bio izuzetno vidljiv i izdaleka. Pretrčala sam ulicu, skoro poskakivajući pa sam se zaletela u njegovo naručje. Bilo je čudno ne poljubiti ga iste sekunde ali i dalje smo bili samo na zagrljaju. Možda i ponekom poljupcu u ruku ili rame. Nisam mu otkrila da istovremeno i želim da odem dalje i da želim da imam granice za sada, Stefan je sam rekao da nećemo žuriti. To je nešto što nisam očekivala ni od jednog muškarca. Imala sam možda i sreće što je Stefan bio taj koji mi je produžio život, jer me on najbolje razume.
Stefan: Nedostajala si mi...
Helena: I ti si meni... Manuela me je uhvatila kako se crvenim malopre, to je zbog tebe.
Stefan: E to volim da čujem..!
Zakikotala sam se kraj njegovog uha, a potom je ispreplitao naše prste. Da slobodno držim čoveka koga volim za ruku, na ulici, u javnosti... za mene je to bio san. A sada je stvarnost.
Stefan: Moramo uskoro otići na neku večeru... mislim, da nam to bude prvi pravi izlazak. Šta ti misliš?
Helena: Može to i da bude kući što se mene tiče. Ne moramo nigde u javnost.
Zamislio se i već me je kopkalo šta smišlja.
Stefan: Onda već imam ideju. A za neku večeru u javnosti odlažemo za neki naredni put. Imamo vremena na pretek, zar ne Hel?
Spustio je naočare i uputio mi razigran pogled, te sam klimnula glavom ćutke. Da, imamo svo vreme ovog sveta za nas.