Izleči mi rane 💙💎 [ZAVRŠENA]

Izleči mi rane - 73. deo

~ Izleči mi rane ~
●73.deo●
✦Sonja✦
Prošao je datum Helenine traume. Čak je i mene, psihijatra, taj broj uhodio. Deseti septembar. Gde god sam se okretala, broj deset sam videla. Možda sam i ja postala opsednuta, a ne bi trebalo. To mi ne ide u korist, samo mi može otežati posao.
Međutim, Helena se smešila na našem razgovoru. Kao da se ništa nije dogodilo. Ako je i glumila da je to ne dotiče, danas joj je to vrlo dobro išlo kad ni ja ne mogu da je protumačim.
Sonja: Imala sam u planu da se suočimo sa tvojom traumom pre nego što dođe taj deseti septembar, ali smo zakasnili. Kako si se osećala te noći? Možeš li mi opisati?
Uzdahnula je kao što to inače radi, ali je ovog puta to bilo sa nekim olakšanjem.
Helena: U poslednjem momentu sam se setila da je to taj datum, da budem iskrena. Čak je i Stefan zaboravio..! Ali smo uz zagorelo jelo lepo veče proveli, plesali smo u to vreme... kada se to dogodilo. Njegov zagrljaj me je smirio, osećam se jako sigurno pored Stefana. Kao da me on može od svog zla na svetu zaštititi.
Polako sam klimnula glavom i pomalo mi je laknulo što se tako odigralo. To su bile čiste srećne okolnosti da je sve proteklo u redu.
Sonja: Da li bi sada probala da se suočiš? Posle puna četiri meseca na terapijama kod mene, mislim da je pravo vreme. Šta kažeš na to da nakon ovog razgovora sa Stefanom prođete kroz tu ulicu?
Štrecnula se i blago udaljila od mene. Imala sam prvobitno u planu da je postepeno uvedem u celu priču i oporavak, ali sada smo sve te korake preskočili i jedino preostaje da se fizički suoči sa tim mestom.
Helena: U redu. Vreme je, a Stefan je svakako ispred...
Sonja: Dobro, onda bih i sa njim popričala nasamo sada. Pozovi ga da uđe.
Već sam na trenutak videla jednog momka pre nego što sam ušla, tako da sam pretpostavila da je to taj Stefan. I bio je, uljudno se rukovao sa mnom i seo u fotelju gde je do maločas sedela Helena. Sada je ona čekala ispred ordinacije.
Sonja: Ja već puna četiri meseca imam terapije sa Helenom i moram reći da za tebe znam takoreći otprilike od prvog razgovora. Čula sam svašta o tebi, Stefane.
Stefan: Da, Helena i ja smo se slučajno sreli pre osam godina, i evo ponovo smo se sada našli. Moram priznati da sam je svih tih godina tražio, ali nigde je nije bilo. Sunce me je ogrejalo kada sam je ponovo video..!
Nasmejao se, pa sam klimnula glavom. Baš je onakav kako ga je Helena opisala. I što je najbitnije, on je osoba koja će njoj pomoći.
Sonja: Helenini problemi su i dalje veliki, nadam se da to razumeš. Neće tako lako nestati, niti će se smanjiti preko noći. Treba vremena, ali na dobrom smo putu.
Stefan: Da, razumem. Kada je bila na ivici propasti... suočili smo se i tada su nekontrolisano iz nje izašle reči... iz te noći. Uvek je ćutala o tome, a tada je progovorila. Ako se to računa kao napredak, biće dobro...
Sonja: O, da! To je definitivno napredak! Sada sam joj predložila nešto, a za to će joj trebati tvoja pomoć, Stefane. Nakon ovog razgovora, prođite kroz tu ulicu. Drži je za ruku i ne puštaj je. Budi spreman na to da će plakati, možda čak i vrištati. Takvo suočavanje sa traumom je jako teško i bolno. Ali je bitno da si ti tu za nju.
Uzdahnuo je i udaljio se, isto kao Helena. Shvata dobro da je ovo najvažniji korak, te je odmah potom klimnuo glavom i pročistio grlo.
Stefan: Odmah danas ćemo to uraditi, ne brinite.
Sonja: Ukoliko baš ne bude mogla da se smiri, dovedite je pa ćemo joj lekovima pomoći. Ali jaka je ona, ne verujem da se neće izboriti.
Polako smo završili razgovor, pa su njih dvoje izašli iz klinike držeći se za ruke. Helena je bila jedna od mojih težih pacijenata, ali isto tako i pacijentkinja u koju sam bila sigurna da će se izvući. Opustila sam se u svojoj stolici, pa sam skinula naočare i zažmurila. Hajde Helena, ako danas ovo prođeš život će ti postati mnogo lakši.