Izleči mi rane 💙💎 [ZAVRŠENA]

Izleči mi rane - 21. deo

~ Izleči mi rane ~
●21.deo●
✻NAREDNI DAN✻
✦Helena✦
Karirani podovi u restoranu, poput šahovske table, su bili završeni, pa je rad na zidovima konačno otpočeo. Vlasnici su želeli da poseduju izgled osamdesetih dajner restorana, što znači da su tapete morale biti u svetlim nijansama - ili bela boja ili bledo roze. Već sam odlučila da će to biti bledo roze boja jer želim da stolove, stolice i bar budu u kombinaciji sa zidovima.
Svakim danom je sve više projekata stizalo, ali Trevor je govorio da se ne brinem i da ne brzam. Za svaki projekat je bilo vremena. Za dosta njih sam imala već gotove izglede u glavi, ali će biti potrebno dosta rada i organizacije.
Tom: Kako je naša dizajnerka?!
Vrisnula sam i poskočila u svojoj stolici, a Tom se od muke nasmejao na vratima.
Tom: Izvini, nisam želeo da te uplašim! Nisi se još navikla na moj vajb!
Helena: Da budem iskrena, više sam viđala Dilana nego tebe. Zato se nisam navikla...
Našalila sam se, mada mi nije bilo do šale. Stvarno me je uplašio, moraću da ga naučim da kuca kada dolazi u moju kancelariju.
Tom: Kako se snalaziš?
Helena: Evo, pogledaj i sam. Tapete se postavljaju na zidove, a nameštaj je odabran. Odlučila sam se za bele stolove, beli dugački bar i neonsko plave stolice. To prikazuje izgled osamdesetih godina, zar ne?
Tom: Ovo će biti odlično, ne moram ni da vidim da to potvrdim! Otac je bio u pravu kada je baš tebe odabrao.
Slabašno sam se nasmešila jer je baš to rekao i njegoc brat Dilan. Ipak su blizanci, nema šta.
Stefan: Kuc, kuc.
Podigla sam glavu i iznenađeno pogledala u Stefana. Otkud on ovde..? Kako je znao gde da me nađe..?!
Stefan: Vrata su bila otvorena, a sekretarica me je uputila ovde...
Tom: Izvolite?
Koliko god da je Tom zvučao službeno i ozbiljno, nije tako izgledao. Nemoguća misija kada je obukao kratak šorts i majicu kratkih rukava, kao za maraton da se spremio.
Stefan: Došao sam kod Helene, u vezi jednog od projekata.
Helena: U redu je, Tome. Poznajem Stefana, srediću ja ovo.
Sumnjičavo me je pogledao, ali je ipak izašao i ostavio nas same u kancelariji. Možda Tom ne deluje kao neko ko bi napravio problem ili, daleko bilo, tuču ali da ga ja nisam uverila verovatno bi se zamerio Stefanu. Sa druge strane, Stefan je seo u istu fotelju gde je Tom bio do malopre, pa je glasno izdahnuo. Izgleda da u njegovom životu nema ni gram tereta da ga muči. Kamo sreće da sam ja imala tako lagodan život kao što ga on ima...
Stefan: Simpatičan momak, mada bi se teško reklo da je on šef.
Ignorisala sam tu izjavu i pročistila grlo.
Helena: Ovo je iznenađenje... malo i neprijatno jer je nenajavljeno... Kako si me našao, treba li da se zabrinem? Uhodiš me?
Stefan: Taman posla, Helena. Kada si mi rekla da si dizajner, na internetu je jedino ova kompanija izašla u Dandiju. Samo sam pretpostavio. Ali svakako, izvinjavam se što sam upao nenajavljen.
Sve vreme je držao neki zavitljivi smešak koji me je golicao. Šta li ti to smeraš, Stefane? Zar ću i tebe morati da se plašim?
Helena: Dobro, ali bolje bi ti bilo da se ovo ne ponovi. Zaista nije u redu prema mojim šefovima...
Umesto da kažem direktno da se plašim, izvukla sam se na posao. Posle ove posete, moraću da pripazim šta pričam u njegovoj blizini.
Stefan: Želeo sam što pre da počnemo sa renoviranjem, ukoliko je to moguće. Doneo sam i nacrt teretane, vidi.
Uvijenu rolnu ručno crtanog nacrta je razvio preko svih mojih papira, došao je spreman. Na prvi pogled je sve izgledalo kao i ono što moje oči vide kada odem na trening.
Helena: Samo ćemo prekrečiti i promeniti boje, ne treba mi nacrt za to, nisam arhitekta...
Stefan: Znam, ali... mislio sam da ipak pogledaš. Možda treba nešto dodati ili ukloniti... proširiti..
Zagledala sam se malo bolje i tada uočila jednu prostoriju precrtanu velikim slovom "X".
Helena: Šta je ovo?
Stefan: To je zasebna sala koju koristimo samo Ben i ja kada... kada smo besni.
Podigla sam obrve iznenađeno ka njemu, pa su mi se usne same izvile u smešak.
Helena: Ti umeš da budeš besan? Mislila sam da nemaš nikakve brige u životu...
Prećutao je isprva, ali me je duboko pogledao u oči. Tek tada sam videla da je njegovo lice zapravo baš blizu mog. Srce je zaigralo brže. Mogla sam osetiti i jasno čuti njegovo disanje. I njegovo srce je brže zakucalo.
Stefan: Svi imamo brige u životu. Ne postoji savršena osoba, Helena.
I on krije nešto, kao i ja. Možda je bio u zatvoru, možda su mu roditelji umrli, možda... a možda su to samo svakodnevne brige i problemi. Kada bih samo mogla da vidim tu prostoriju, sigurna sam da je u njoj drugačija atmosfera.
Helena: Tu si u pravu...
Osetila sam vrelinu u obrazima, možda se crvenilo čak i poznaje ispod nanesene šminke. Njegova blizina mi je pomutila pamet na trenutak, a nisam bežala.
Helena: Ovaj... zadržaću nacrt kako bi i moj direktor pogledao i uzeo u obzir moje predloge. Svakako ću ti javiti za sastanak sa njim, ionako se viđamo svakodnevno, pa i vikendom...
Zvučalo je kao da ne možemo jedno bez drugog, a zapravo sam samo vežbala kraj njega. Ili možda moje srce ne može bez njega... ne znam!
Stefan: Naravno, nije problem. Što se tiče novca, tu nema nekog ograničenja. Platićemo koliko god da treba, samo mi je bitno da ugovorimo posao.
Klimnula sam glavom i uvila ponovo nacrt, te ga smestila u fioku. Smiri srce, Helena..! Nemoj da primeti šta ti se događa..!
Stefan: Onda ću te ostaviti da radiš, ionako sam samo upao... Mi se svakako vidimo.
Široko se osmehnuo i skoro me zaslepeo blistavim zubima, pa mi je mahnuo pre nego što je zatvorio vrata kancelarije za sobom.
Helena: Šta ovo bi...?
Stavila sam ruku na srce i kolutala očima. Ovo nije moja uobičajena reakcija, moram naći značenje ovoga.