Izleči mi rane 💙💎 [ZAVRŠENA]

Izleči mi rane - 89. deo

~ Izleči mi rane ~
●89.deo●
✻NAREDNO JUTRO✻
✦Helena✦
Probudila sam se u praznom, ali toplom krevetu. Stefana nije bilo pored mene, ali je njegova strana posteljine mirisala prelepo. Možda čak i lepše nego inače. Rukom sam dotakla izgužvanu posteljinu oko svog tela i nasmešila se. Desilo mi se čudo. Stefanu i meni se desilo čudo noćas. I koža mi se promenila, postala je mekša na dodir. Na noćnom ormariću me je čekala poklopljena šolja čaja.
Uz gadan presek po dnu stomaka sam se podigla sa čaršavom obmotanim oko grudi, pa sam sa dna kreveta dohvatila Stefanovu košulju. Osim nje, nije mi se tražio nijedan drugi komad odeće. Obukla sam je i taman mi je došla do kolena. Probala sam malo čaja koji mi je odmah ugrejao stomak i čitavo telo. Ustala sam iz kreveta, te sam onda shvatila i zašto me je stomak presekao - na čaršavu je bilo malo krvi. Posramljeno sam spustila pogled i izašla iz spavaće sobe. Niz hodnik su se čuli udarci i poneko stenjanje, te sam naposletku ugledala Stefana. Od ranog jutra je udarao vreću za boks, ovaj put sa navučenim bokserskim rukavicama. Srećom, nije me primetio pa ga nisam prekidala u njegovom jutarnjem boksu. Naslonila sam se na ram vrata i sa smeškom na licu ga posmatrala. U letnjem šortsu, bez majice na sebi, mogla sam videti bolje njegova razvijena leđa. Da neko nacrta najsavršenijeg muškarca, to bi bio Stefan. Svaki njegov pokret je meni posle prošle noći bio muževniji i strastveniji. Srušila sam i poslednju prepreku koja je stajala među nama.
Konačno sam bila Stefanova.
Konačno sam bila svoja.
Stefan: Ou..!
Zastao je i poskočio ugledavši me, te je odmah prestao sa boksom.
Helena: Nisam želela da te prekidam. Pa sam te tako lepo posmatrala...
Nasmejao se spuštajući pogled. Je li se to on upravo postideo preda mnom?
Helena: Ovaj.. nadam se da ti radi veš mašina. Mogu li je iskoristiti sada?
Stefan: Da, zašto?
Helena: Pa, ovaj... na posteljini ima malo krvi... pa želim odmah da operem to da ne gledaš.
Obrve su mu skočile na pomen krvi. Istog momenta je skinuo žustro bokserske rukavice i prišao mi zabrinuto.
Stefan: Krv? Jesi li dobro..?
Helena: Da da, samo... otkada mi se to desilo, nisam ni sa kim... a bio si malo grublji...
Kroz smešak sam izgovorila uprkos tome što sam morala malo i da istrpim bol.
Stefan: Zašto mi onda, pobogu, nisi rekla da stanem? Povredio sam te..!
Helena: Nisi, Stef. Sve je u redu, to je normalno. Nema potrebe za brigom i panikom, veruj mi. Tvoj čaj mi je takođe pomogao i opustio me.
Pomazila sam ga po obrazima kako se više ne bi brinuo oko toga, te je on izdahnuo sa olakšanjem.
Stefan: Vidim da si mi ukrala i košulju.
Helena: I košulju? A šta sam Vam ja to još ukrala, mladiću?
Stefan: Pa na primer, moje misli, život a najviše srce. Ludim za tobom, Hel.
Nosem je protrljao moj kikotajući se, te me je stegao za struk i podigao na sto. Mazili smo se u tišini, kao da se naša koža već nije potpuno upoznala prethodne noći. I da smo stalno zajedno, ne bi nam bilo dovoljno. Uvek bismo tražili nove načine da budemo bliži jedno drugome.
Stefan: Prošli smo veliku stvar sinoć. Ja sam presrećan, mislim da ne mogu biti srećniji. Kako tebi sve to izgleda? Je li ti odgovaralo?
Uzdahnula sam i približila mu se još malo.
Helena: Ne znam da li postoje reči kojima bih mogla da opišem kako mi je bilo. Prelepo, divno, veličanstveno... mogu ovako u nedogled. Sve sa tobom je savršeno.
Nisam izdržala, ponovo sam obujmila njegove usne svojima. Kao da telo nije moglo da se zasiti Stefana. Nekim činima me je omađijao. Nekom magijom je uspeo da me zavede i ureže u svoje srce i dušu.
Stefan: Ja ne mogu sebe da smirim, kako li ću tebe..?
Promrmljao je kroz poljupce smeškajući se, te sam ga samo povukla ka sebi.
Helena: Nemoj ti da brineš o tome...