Izleči mi rane 💙💎 [ZAVRŠENA]

Izleči mi rane - 19. deo

~ Izleči mi rane ~
●19.deo●
✻NAREDNI DAN✻
✦Stefan✦
Otkako sam video da je Helena ušla sva poslovno sređena u onoliku kompaniju, znao sam da je jedna od njihovih zaposlenih. Proveo sam veče kopajući po internetu da malo više saznam, ali nisam nju mogao da pronađem. Ono što jesam potvrdio je da je to jedina dizajnerska kompanija u Dandiju, i to relativno nova. A gledajući njene uparene boje u garderobi, nesumnjivo je da je dizajner. Ali uveriću se i u to. Sa Reom sam, kao i svaki drugi radni dan, ušao u teretanu gde je Ben već radio za pultom recepcije.
Rea: Zdravo, Bene!
Mahnula mu je i prošla napred ka svlačionici da odloži svoje stvari.
Ben: Sveže izgledate..! Ili ste se ti i Rea sinoć kresnuli ili je tebe nešto drugo obradovalo.
Stefan: Iskreno, i jedno i drugo. Zapalili smo noćas postelju, ali sam saznao nešto veliko o Heleni.
Čim sam spomenuo njeno ime, Benovo lice se smrklo. Nisam mogao da razaznam šta se desilo, te sam upitno odmahnuo glavom.
Ben: Treba da se sramiš. Krešeš jednu, voliš drugu. Ne bih bio tužan da te obe odjebu.
Ben je retko psovao, ali kada to uradi znači da je zaista izgubio živce i strpljenje. Znam da sam kreten, ali ne mora to u lice da mi kaže.
Stefan: Helena se tek opušta u mojoj blizini, a ni ne zna da sam u vezi sa Reom. Ne mogu raskinuti sa Reom, pa da pređem na Helenu. Ne ide tako.
Ben: Ali ide da sediš na dve stolice, idiote..!
Besno je frknuo i dobacio mi papire. Bila je to Helenina prijava za teretanu, vidno popunjena nego prošlog puta. U brzini sam pregledao papir, a za oko mi je zapala adresa stanovanja. Ako se ne varam, ulica Blekskroft je u Hiltonu, a ne u Broti Feriju gde je Helena rekla da živi.
Stefan: Zar ovo nije ovde u Hiltonu, Bene?
Nonšalantno je pogledao adresu i klimnuo glavom.
Ben: Jeste, i sam znaš to. Živiš u toj ulici.
Stefan: Znam da živim u toj ulici, ali Helena...
Ben: Šta?
Stefan: Rekla je da stanuje u Broti Feriju, to je mnogo daleko od Hiltona.
Ben: Slagala je?
Ćutao sam na to pitanje. Kao na filmu, oni zupčanici u glavi su počeli da rade i da se okreću. Džabe si ti Stefane mislio da se ona opustila kraj tebe kada te je sada slagala gde živi. Plaši se, naravno.
Stefan: Ne pričaj nikome za ovo, dok ne proverim.
Ben: Naravno, moraš ti da proveriš.
Ironično mi je prebacio odlažući Helenine papire.
Stefan: Bene... znam da si u pravu. Ali teško je promeniti već stasanog čoveka.
Blago se nasmešio, te mi je laknulo znajući da nismo u ozbiljnoj svađi. Svaki Benov prekor je bio na mestu, to ne mogu da poreknem. Ali sam ja navikao na ovakav već izgrađen način života.
Ben: Ljubav menja karakter, zapamti.
Sa samo nekoliko reči me je podsetio da je osećaj koji imam vezan za Helenu ljubav i da će me jedino to u životu promeniti. Dok sam se u svlačionici presvlačio, zaista sam i počeo da verujem u te njegove reči. Da sam kojim slučajem sa Helenom u vezi, ne bi mi padalo na pamet da bacim pogled na bilo koju drugu devojku. Zašto onda to radim sa Reom? Zašto šestomesečnu vezu sa Reom ne shvatam ozbiljnom?
"Srce ti pripada Heleni", rečenica je odnekud odjeknula. Osvrnuo sam se oko sebe, ali sam bio sam. Divno, sada se i um poigrava sa mnom..!
U glavnoj sali me je Helena već čekala, odmeravajući tegove od po dvadeset kilograma koje treba ove nedelje da započnemo. Slabašno sam se osmehnuo, pa sam tiho pročistio grlo kako je ne bih uplašio.
Stefan: Izvini što kasnim.
Helena: Sve je u redu.
Malčice se nasmešila, ali ne onoliko kao kada se pozdravila sam obezbeđenjem juče ispred kompanije. Kamo sreće da se i meni tako samo na sekundu nasmeješ i da mi ugreješ dušu..! Možda me lažeš za svoju adresu, ali za posao već ne možeš. Nisam želeo odmah na pravo pitanje da pređem, već sam najnormalnije započeo trening sa njom. Ona je lagala za jednu stvar, ja je lažem za drugu. Odavno sam trebao da prekinem trening sa njom - to nije u sklopu teretane, ali još uvek želim da joj budem blizu. Zato ona i dalje misli da je sve ovo protokol.
Stefan: Dobro ti ide za sada.
Helena: Malo me bole ruke, ali to je verovatno samo dok se naviknem na veću težinu.
Potvrdio sam klimanjem glave, pa sam uzdahnuo i seo na jednu od stolica.
Stefan: Danas nešto nema sunca, ili je samo meni mračno ovde u sali.
Helena: Ne, sunce je baš ugrejalo.
Stefan: Onda je do sale, previše je mračna. Možda je do zidova, odavno nisu krečeni.
Bacila je pogled na njih dok je istovremeno dizala tegove.
Helena: Da, nisu krečeni baš dugo. Valjalo bi možda i neka druga boja da se stavi.
Stefan: Na primer?
Helena: Možda svetlo plava, da ide uz tamno plave sprave. I veliki natpis na zidu bi mogao da se stavi, video bi se kroz staklo savršeno. To bi mogla da bude ili bela ili tamno plava boja, išlo bi lepo.
Zadovoljno sam se osmehnuo znajući da je sve bliže onome što ja želim da čujem.
Stefan: Dizajner si? Razumeš se u te izglede..
Helena: Na sreću, da. To mi je posao, da dekorišem enterijer i eksterijer.
Stefan: Da li bi želela za mene da radiš? Mislim, da bismo renovirali teretanu.
Ispravio sam se odmah jer me je čudno pogledala na sam spomen mene, ali se naposletku ipak osmehnula.
Helena: Nije na meni da dam konačnu odluku, to već odlučuje moj direktor. Ali što se mene tiče, rado ću uneti promene ovde ako ste svi ovde saglasni.
Pružio sam joj ruku, pa se rukovala sa mnom sa smeškom. Još bolje ću je time upoznati.