Izleči mi rane - 120. deo

59 5 0
                                    

~ Izleči mi rane ~
●120.deo●
✦Ben✦
Rea: Zar nimalo šanse nije bilo da se beba spase..?
Odmahnuo sam glavom ćutke dok sam gledao u Reu na ekranu laptopa. Češće smo u poslednje vreme imali video pozive uveče, kao da smo se uželeli jedno drugog.
Ben: Helena je jedva to podnela, kao duh se ponašala a Stefan... jedva se i on pribrao. Sada se polako oporavljaju oboje, sreća pa mogu zajedno to da prebrode.
Nasmešila se i klimnula glavom. I ona je to uvidela jasnije tek kada se potpuno udaljila od njih. Prebolela je ona Stefana, srećom. A za to vreme sam ja počeo da se zaljubljujem u nju. Možda mi to i nije toliko dobro...
Rea: Baš mi je žao što se to dogodilo Heleni... posle svega što je preživela ovo joj nimalo nije trebalo.
Uzdahnuo sam ne znajući šta na to da dodam, ali sam se slagao sa Reom. Mnogo toga je Helena podnela...
Ben: Imaju jedno drugo, to je najvažnije. Podržavaju se, vole se i to je jedino bitno u njihovim životima.
Gledao sam u njeno lice na ekranu i smešno svezanu kovrdžavu kosu u punđu. Još jedno kasno veče uz razgovor sa njom koje meni znači mnogo više nego njoj, siguran sam u to...
Rea: Da, imaju jedno drugo... A šta je sa nama dvoma?
Podigla je pogled pravo ka mojim očima i probola me nožem pravo u stomak. Osetio sam taj jaki grč. Ali opet, nisam očekivao da će me baš ona to upitati.
Ben: Kako... kako misliš.. sa nama?
Rea: Pa... kada si bio ovde u Irskoj, provodili smo vreme često zajedno. Bilo nam je lepo... barem meni. I sada se pitam, da li je to bilo samo zato što si se tada našao tu ili...
Ben: Ili?
Rea: Ne znam..! Možda je tebi ovo sve bilo za zabavu i za kratko vreme. Ne znam!
Zakikotao sam se tiho skrivajući od nje taj smešak na licu svojim dlanom. Čudno je kako se nešto u ljudima promeni kada promene partnera.
Ben: Pre bih rekao da si ti tip osobe koja je za kratke veze i za zabavu, a ne ja.
Rea: Samo se ti zezaj sa mnom, sad ću da prekinem video poziv..!
Gromoglasno sam se nasmejao toj laži jer vrlo dobro znam da je to nemoguće. Uživa u našim razgovorima onoliko koliko i ja.
Ben: Ja bih rekao da to nije bilo samo iz zabave. I za mene, definitivno nije za kratko.
Ućutali smo se i samo gledali. Oči su priznavale ono što osećamo jedno prema drugom.
Rea: Znači... možda bi mogli da pokušamo ozbiljno..?
Ben: Ja sam za ako si ti za, Rea.
Stidljivo se osmehnula skrivajući svoj pogled od mene. Promenila se otkad se vratila u svoju rodnu Irsku, sada je svoja na svome.
Rea: Onda, kad budeš dolazio.. možemo malo više time da se pozabavimo. Nedostaješ mi, iskreno...
Kut usne mi se izvio u smešak, te sam joj namignuo. Nisam se odavno ovako osećao. Zaljubljeno, a smireno. Valjda to znači da si pronašao pravu osobu kada u sebi osećaš mir i spokoj, a ne nervozu.
Ben: Nedostaješ i ti meni, Renolina.. Ali ne mogu još doći, potreban sam ovde i Stefanu i Heleni. Da ne naprave opet neki haos dok ja nisam tu..!
Nasmejali smo se i nastavili naše kasne razgovore duboko u noć...

Izleči mi rane 💙💎 [ZAVRŠENA]Unde poveștirile trăiesc. Descoperă acum