Izleči mi rane 💙💎 [ZAVRŠENA]

Izleči mi rane - Epilog

~ Izleči mi rane ~
●Epilog●
✻PAR DANA KASNIJE✻
✦Pisac✦
Andreju je nedostajao njegov čika Ben već narednog dana, pa su zato provodili vreme družeći se preko video poziva. I Stefanu i Heleni je to prijalo, nisu još uvek mogli da se naviknu na Benovo odsustvo. Kada bi došao vikend, navikli su na Benov iznenadni upad koji je on nazivao "upad iznenađenja", a sada mogu samo da očekuju njegov iznenadni video poziv.
U Irskoj se Ben polako navikavao na zajednički život sa Reom. Odavno nije živeo sa nekim pa mu je sve bilo drugačije. Ali, išlo im je dobro. Lepo su živeli i slagali se.
I ovog jutra su pričali sa Benom i Reom preko video poziva i poželeli su Andreju srećan polazak u vrtić. To je bio još jedan korak napred ka njegovom odrastanju, pa su nakon poziva Stefan i Helena počeli da oblače Andreja. I on se radovao novom iskustvu i novim drugarima o kojima mu je Helena pričala, ali je bio i plašljiv da će biti usamljen. I Stefan i Helena su znali da će mu možda biti teško da se odmah uklopi u društvo, ali su se nadali najboljem.
Sa plavim rančićem na leđima sada su stajali u dvorištu vrtića gde su polako i drugi roditelji sa decom polako pristizali. Svakako, i svima ostalima je prvi dan u vrtiću, tek se izgradio i počinje sa radom. Vaspitačice su izlazile iz vrtića i upoznavale se sa roditeljima i njihovom decom o kojoj će u grupama brinuti. Nakon par minuta je jedna od njih došla i do Stefana i Helene.
Mari: Vi mora da ste porodica Nevels. Gospodin Stefan i gospođa Helena, zar ne?
Stefan: Da, tako je.
Rukovali su se oboje uljudno sa njom, a zatim je nastavila svoj govor.
Mari: Ja sam Mari, biću vaspitačica Vašem sinu. Ovo je mali Andrej, hm?
Čučnula je ispred njega i brižno mu se osmehnula. Natenane se upoznala i sa njim, ali je i primetila njegovu povučenost.
Helena: I on je, kao i mi, malo plašljiv zbog novog okruženja i ljudi. Tražili smo dosta dugo adekvatan vrtić, a ovaj nam je poslednja nada.
Helenin glas je pomalo zadrhtao i od uzbuđenja i od panike što će se odvajati od svog sina svakog dana od sada.
Stefan: I znamo da je verovatno prerano da ga upišemo u vrtić, tek će za nekoliko meseci napuniti tri godine...
Mari: Oh, ne brinite zbog toga. Ima još tako male dečice. Nije on jedini, a mi ćemo dobro paziti na sve njih. Hoćemo li da uđemo unutra, Andrej? Imamo razne igračke, a upoznaćemo se i sa ostalom decom.
Andrej: Moze...
Šapnuo je tiho, pa je prihvatio vaspitačicinu ruku koju mu je pružila. Mahnuo je sa smeškom mami i tati, pa su oni ostali da gledaju za njim sve dok nije potpuno ušao u zgradu vrtića. Sada su se osećali bezbednije i opuštenije.
Helena: Odrasta tako brzo...
Stefan: Da...
Mali šmrcaji su dopirali sa Helenine strane, te se zbunjeno okrenula ka Stefanu. On je bio na rubu plača, oči su mu bile prepune suza.
Helena: Stef... pa ti plačeš!
Stefan: Ne rugaj mi se..!
Nasmejala mu se zbog njegove slatkoće, pa mu je plačevima obrisala vlažne uglove očiju. Njegov sin odrasta tako brzo, a za par godina će doći i škola, pa kasnije i srednja škola, pa fakultet... Da ne pominju devojke, pa ženidbu i decu, dosta toga će proći.
I ostali roditelji su se razišli, pa su i Stefan i Helena polako izašli iz dvorišta vrtića. Osećali su već prve tople zrake sunca što je značilo da će ubrzo stići veoma toplo i prijatno proleće. U maju će biti četiri godine kako se Helena doselila nazad u Dandi, tada grad bola, a onda se srela sa Stefanom. Ni sama nije mogla da poveruje u to šta je sve prošla i dokle je sve stigla. Imala je porodicu nakon svih strahota od kojih se krila.
Stefan: Znaš, nismo imali priliku za medeni mesec nakon venčanja. Andrej je bio isuviše mali da bi putovao, a posle nismo imali vremena za takav odmor. Šta misliš da na leto odemo negde zajedno sa njim da nadoknadimo taj medeni mesec?
Držeći se zajedno za ruke šetali su po trotoaru oko vrtića ne želeći da se sada razdvoje i odu na svoja radna mesta.
Helena: Dobro si smislio, mogli bismo da odemo na propušteni medeni mesec. I Andrej će uživati.
Stefan: Odlično! Hajmo da uzmemo negde sladoled!
Povukao je Helenu za ruku, ali je ona stala i zaustavila ga. Zbunjeno se okrenuo ka njoj dok ga je gledala sa smeškom.
Helena: U pravu su kada kažu...
Stefan: Šta to, ljubavi?
Polako joj je prišao, te je podigla pogled ka njegovom licu i još više se nasmešila da joj se srce u grudima skoro istopilo od ljubavi.
Helena: Nema ništa lepše od onoga što slučajno započne. To "slučajno" smo ti i ja, ljubavi.
I on se nasmejao široko i blistavo, pa joj je obuhvatio obraze i naslonio joj se na mekano i nežno čelo.
Stefan: Mi smo najbolja slučajnost ikada, Helena.
Helena: Volim te puno, Stef...
Stefan: Volim i ja tebe neizmerno, moja Hel...
Usne su im se spojile kao i duše dok im je sumce obasjavalo lica. Njihova ljubav je ostala snažna i kroz najteža vremena, jer su znali da su jedno drugom suđeni.
Rane su zarasle.
Helena je izlečila Stefanove rane.
Stefan je izlečio Helenine rane.
Sudbina ih je spojila, a tu silu sudbine niko ne može da rastavi.