Izleči mi rane 💙💎 [ZAVRŠENA]

Izleči mi rane - 68. deo

~ Izleči mi rane ~
●68.deo●
✦Helena✦
Stefan je i sam već pretpostavljao da idem na neku vrstu terapije i psihološkog razgovora, pa nije bilo teško reći da redovno idem kod Sonje. Bio je voljan da čak i ide sa mnom, ali za sada ću nastaviti sama. Možda neki drugi put i on krene.
Ovoga puta ni sama ne znam zašto idem. Bila sam srećna, ali se to možda samo spolja videlo. Tek kada sam sela u fotelju nasuprot Sonje, shvatila sam zašto i dalje dolazim na razgovore. Ovde sam zbog svojih trauma, a ne zbog ljubavi. I Sonja je primetila odmah sa vrata da sam drugačijeg raspoloženja i osmeha. Znala je da je sa Stefanom sada sve u redu.
Helena: Da, Stefan i ja smo sada zajedno. Malo je i čudno, moram priznati...
Sonja: Zašto?
Helena: Rekli smo jedno drugom 'volim te', a ni poljubili se nismo. To je malo čudno...
Sonja: Nežnost i ljubav se mogu na različite načine iskazati, nemoj da te to brine. Kada oboje budete spremni, desiće se i to. Ili se možda bojiš toga?
Slegla sam ramenima. Ne bojim se toliko, ali...
Helena: Samo želim da i njemu bude lepo onoliko koliko će i meni.
Sonja: Biće. Kada dođe taj trenutak.
Napredovala sam, to je bio odličan znak. I da nisam pročitala Sonjine beleške, osećala sam da se bližim svom cilju. Još uvek me čeka dug put, ali ne želim da odustanem. Ne sada kada je Stefan uz mene.
Helena: Jedino mi je krivo što je Rea tako završila... nismo bile u dobrim odnosima, ali znam da i nju boli. Ostala je sama ponovo... Osećam se krivom, kao da sam je ja povredila.
Tada se Sonja malo uozbiljila. Da li sam ja zaista bila u pravu, ili je razmatrala moj način razmišljanja... nisam mogla to da protumačim sa njenog lica.
Sonja: Povređena sigurno jeste. I tako će biti neko vreme. Ali svi smo takvi nakon raskida, i ti si bila slomljena kada si ostala bez Stefana. Među njima je bilo gotovo onda kada te je Stefan prepoznao. I to sama znaš.
Skrenula sam pogled i klimnula glavom. Neka sila mi je govorila da smo oduvek bili on i ja. Ma koliko je vremena prošlo i koliko smo izgubili. Našli smo se, to je bilo najbitnije.
Helena: Želeo je da pođe sa mnom, znate... danas. Bez problema i kompleksa sam rekla da idem kod psihijatra, a i on je želeo da me doprati. Tome se nisam nadala, ali za sada mi odgovara da dolazim sama.
Sonja: Ne želiš da ga dovodiš zbog sebe ili zbog njega? Čega te je stid?
Nisam ni pomislila na stid sve dok Sonja to nije spomenula. Tek kada sam razmislila o tome, shvatila sam da je u meni čučala neka vrsta stida. Zar je sramota ići na psihijatrijske razgovore? Ne, nije. Ali...
Helena: Možda nisam želela da se zna da njegova devojka ima probleme.
Priznala sam tiho i to je Sonja upisala u svoj notes. I pored glavne traume, imaćemo i ovim sitnicama da se pozabavimo.
Sonja: Ovako ćemo. Za tri dana imamo sledeći termin, tada neka pođe i Stefan. Da i ja malo popričam sa njim, da vidimo šta ima da kaže. Ipak si ti njegova devojka, zar ne?
Osmehnula sam se široko, te klimnula glavom. Da, ipak zaslužuje da zna sve o mom napretku. Time smo završili današnji razgovor, ali je mene na vratima posetilo jedno pitanje.
Helena: Šta da radim sa pismom? Koje sam mu napisala?
Sonja: Nisi mu još uvek dala da pročita?
Odmahnula sam glavom.
Sonja: Kad god ti budeš spremna, Helena. Sve je to na tebi.
Pružila mi je ohrabrujući osmeh, pa me je ispratila iz ordinacije. Toliko pitanja i začkoljica, a sada mi se sve to čini tako lako i površno! Lagodno sam napustila kliniku i uputila se ka svom stanu gde je Stefan ostao da me čeka. Predstoji mi mirno veče sa njim.