Izleči mi rane 💙💎 [ZAVRŠENA]

Izleči mi rane - 22. deo

~ Izleči mi rane ~
●22.deo●
✻NAREDNI DAN✻
✦Stefan✦
Isprepadao sam je juče, video joj se strah u očima. Nije me to obradovalo, ali se ona savršeno prikrila pred šefom. Međutim, neću više da ćutim i krijem ono što znam o njoj. Niti želim da ona to krije od mene.
Rea je već prethodnog dana ostalim zaposlenima dala zadatke da iznesu većinu sprava za vežbanje kako bi renoviranje istog dana počelo. Jedino što je u sali ostalo su tegovi, zbog Helene.
Helena: Pa ovde nema nikoga.
Obratila mi se čim sam ušao u salu, sada sam se već navikao da je ona već tu spremna za trening.
Stefan: Da, obavestili smo članove da ćemo zatvoriti teretanu zbog sređivanja. Ali ne želim da ti prekidaš sa treningom, tek si počela.
Činilo mi se da je njena jučerašnja uznemirenost nestala, ali je zato moja rasla. Pred nosom mi je, a ćutim kao da su mi usne zavezane. Sve je u mojoj glavi tutnjalo, bolelo i treslo se. Ako želim Helenu, onda je moram pridobiti kako je Ben rekao.
Helena: Malo su me ruke bolele od tegova, ali sada je sve u redu...
Okrenula se ka meni i zateturala unazad zbog moje blizine. Za pola glave sam viši od nje, a konačno sam mogao da joj priđem što bliže. Crne zenice u smeđim očima su joj se raširile ne treptajući.
Helena: Šta se dešava...?
Drhtavim glasom je upitala pokušavajući da se udalji od mog tela koje je doslovno bilo skoro pripeto uz njeno. Nije mogla nigde, saterana je uza zid. Čak sam joj i strah osećao u dahu... zar me stvarno ne prepoznaje? Zar ne shvata da sam joj ja pomogao..?
Stefan: Rekla si mi da sam u pravu, kada smo pričali o ljudskim brigama. Pogled ti se snuždio, razočarao... da smo nastavili tu temu siguran sam da bi se i razbesneo.
Helena: Kakve to ima veze sa sada ovim događajem?
Žile na vratu su joj se zategle od nerviranja. Nerviram je, to je dobar znak.
Stefan: Ti misliš da sam ja glup? Da ne znam zašto si došla u ovu teretanu, da baš na mene naletiš? I da stvarno ne znaš ko sam ja zapravo..?! Znam šta si rekla Benu, kako se plašiš...
Helena: Dosta...
Ramena su joj se zatresla, ali to mene nije zaustavilo. Istina mora izaći na videlo.
Stefan: Još i lažeš gde živiš. Znaš li ti uopšte gde je Broti Feri? Slagala si me, nisi trepnula. Živiš u Blekskroft ulici, čemu to laganje?!
Helena: Dosta!
Razbesnela se i svom snagom me je odgurnula udarajući me po prsima. Kosa joj se ljutito borila sa njenim licem, a zubi su joj bili stisnuti kao kod besnog risa. Nimalo one nežne Helene koju sam upoznao nije bilo. Postala je druga osoba.
Helena: Pratiš me kao neki manijak! Ispituješ me, praviš probleme pri upisu, upadaš mi na posao, a onda i tajno saznaješ gde ja živim! Tebe se ne tiče moj život, neka ti to bude jasno! I šta se mene tiče ko si ti?! Za mene si samo trener i klijent kompanije u kojoj radim! Mislila sam da si drugačiji, a gori si od svih...
Poslednje reči je prošištala drhtavo kroz zube, te je izjurila iz sale. Ostao sam zaleđen u mestu, izudarale su me njene reči kao najteži bokserski udarci.
Zabrljao sam, ponovo.
Uplašio sam je, ponovo.
Pobegla je, ponovo.
Ben: Šta bi ovo? Helena je izjurila plačući...
Stefan: Napao sam je... suočio sam je sa svim lažima.
Ben: Istraumiranu devojku si počeo da Ispituješ o njenim ranama? Šta je sa tobom, zar ne znaš šta je sve prošla?
Takva pitanja mi ne pomažu, Bene. Sam sam svestan da sam sve uprskao, da sam je sada odbio od sebe.
Stefan: Kreten sam!
Stegnuo sam čelo i seo na jedinu preostalu stolicu u sali uzdahnuvši. Sve je propalo. Neće ni raditi na renoviranju, neće dolaziti na treninge, možda se čak i preseli...
Ben: Šta ćeš sada?
Čučnuo je ispred mene dok sam ja psovao sebe. Jednom kreten - uvek kreten, tako mi je otac govorio. Nisam se poboljšao nimalo. Zbog toga sam sada i izgubio Helenu zauvek...
Stefan: Ne znam. Idem kući, a Rea neka nastavi sa ovim pakovanjem ovde. A ti... ako želiš idi i ti kući. Zaista ne znam...