Izleči mi rane 💙💎 [ZAVRŠENA]

Izleči mi rane - 23. deo

~ Izleči mi rane ~
●23.deo●
✻VEČE✻
✦Helena✦
Čim sam kročila u stan i zaključala se, navukla sam tamne zavese na sve prozore. Sunce je zašlo odavno, a ja se sklupčana u fotelji nisam pomerala satima. Plakala sam. Kao kiša. Kad god bih obrisala suze sa vrućih obraza, za tren oka bi se tu našle nove. Zaista sam osećala kako mi se duša opušta kraj njega, a onda mi tako zabode nož u leđa. Zar nije shvatio da se plašim..?!
Zajecala sam jače i smestila glavu među kolena. Čupavo ćebe sam natopila bolnim suzama, a usred tog bola usledio je mamin poziv. Pokušala sam da umirim svoj glas kako ona ništa ne bi primetila.
Mama: Reci mi šta se dogodilo..?!
Helena: Zaista nije ništa..! Samo imam jedan loš dan, ništa drugo.
Uz dodatno ohrabrenje i njenu utehu, uspela sam da nabacim neki smešak na lice tokom razgovora. Ali čim sam prekinula vezu, svet oko mene se smračio. Bila sam usamljena i uplašena. Neprestano sam ponavljala u glavi Stefanove reči i osude.
"Zar stvarno ne znaš ko sam ja?!", odjekivalo je non stop u mislima, a odgovor je bio izgubljen. Kao i ja. Zar treba da ga se sećam? Ako već ja ne znam, mogao je da mi kaže. Sigurno zna i moju tajnu, ili samo naslućuje šta se desilo. A moje srce se čak i ponadalo za njega...
Helena: Nisi ti te sreće, Helena. Ti si jedna nesreća, prosto rečeno...
Šmrknula sam i obrisala suze po ko zna koji put, spremajući se za novu turu nadolazećeg bola. Jednom nedeljno kod psihijatra mi neće biti dovoljno, moraću to da promenim. Posle toliko sati tišine i sedenja u mraku, dva puta se zvono na ulaznim vratima začulo. Još uvek šmrkutajući, podigla sam se iz fotelje i u čarapama došla do njih. Nisam ni provirila kroz špijunku, samo sam otvorila vrata. Još veće slamanje srca - Stefan je sa rukama u džepovima crne kožne jakne stajao ispred mene. Polako je podigao pogled i tužnim očima me pogledao pravo u zenice. Čak su mu oči bile pomalo i crvene, da nije i on plakao..? Ispred mene je sada stajao neki treći Stefan, povređen i razočaran. Upoznala sam ga i kao dragog i nasmejanog, ali i besnog i opasnog... a ovakvog ga nisam videla. Bolelo je i njega nešto.
Helena: Divno... znaš u kojoj ulici živim, sad si saznao i stan. Šta još znaš o meni?
Stefan: Izvini.
Dao je jednom rečju potpuno neočekivan odgovor na moje pitanje. Na sekundu sam skupila obrve zbunjeno, ali je izvinjenje svakako bilo neophodno.
Stefan: Nije trebalo prvo tako da se ponašam, da te tako napadnem i sateram u ćošak. Pogotovo nakon svega što si prošla...
Helena: Nakon čega?
Presekla sam ga bojeći se na šta tačno cilja. Međutim, i ovo pitanje je odbio.
Stefan: Osetio sam nešto čudno u vezi tebe i... bez razmišljanja sam se poneo kao najveći kreten. Napravio sam ti strah zbog moje gluposti, eto. Ja i moja luda glava!
Skoro pa se snažno udario po čelu što bi me sigurno nateralo da prasnem u smeh uprkos višesatnom plakanju.
Stefan: Ja živim u istoj ulici, ovde... pa sam domara pitao u kom stanu si ti da bih došao da ti se izvinim... Žao mi je zbog svega još jednom... žao mi je što si zbog mog ponašanja plakala...
Suze su mi izgleda još uvek klizile niz lice dok je on govorio. Ali, izvinjenje nije dovoljno. Nikada neće ni biti. Jedno "izvini" ne znači ništa ako se to zaista ne i misli i ne oseća. A on to ne oseća. Zašto bi i osećao neko ko nije proživeo nešto ovako svirepo kao ja?
Helena: Idi. Molim te, samo idi...
Slomila sam ga sa samo pet reči. Kao staklo kada puca su i njegove oči pukle.
Stefan: U redu...
Promuklo je šapnuo spuštajući pogled, pa se uz nervozno grickanje svojih usana udaljio od mojih vrata. Ostala sam skamenjena na otvorenim vratima dok je on silazio niz stepenice. Ne treba ovako da se ponašamo, već da na pravi način izgladimo stvari. Ali sada ne mogu ni da ga pogledam posle onakvog ponašanja.
Zatvorila sam vrata, okrenula ključ u bravi i polako skliznula niz njih sve dok nisam sela na pod. I dalje sam se nalazila u tami, bez ijednog tračka svetlosti...