Izleči mi rane 💙💎 [ZAVRŠENA]

Izleči mi rane - 117. deo

~ Izleči mi rane ~
●117.deo●
✻TE NOĆI✻
✦Trevor✦
Razdvojen od Dilana i Toma na ovako grozan način, nije nimalo umirilo moju savest. Delom i jeste samo zbog Helene, njena pravda je zadovoljena. I srećan sam zbog toga, makar to značilo da ću petnaest godina i ja ovde trunuti. Trebalo je možda i više da mi se dodeli...
Njih dvojica su razdvojeni, tako je verovatno i bolje da se ne viđaju. Jesu blizanci, ali kada su mogli da otmu Helenu posle svega... u zatvoru bi došli do nečega novog. Bolje je da se više nikad ne susretnu. A opet, nedostaju mi već u ovih prvih nekoliko sati. Sinovi su to, šta ću... Rubi će uskoro saznati za sve, za sve što su oni uradili, saznaće i da sam ja sve zataškao i saznaće za doživotne kazne. Podneće to užasno, znam već. A isto tako znam da ih neće ni redovno posećivati, njen posao i putovanja to neće omogućiti lako. Mene neće ni posetiti nakon što bude saznala da sam sve krio od nje. Ni ne mora, verovatno ni to ne zaslužujem.
Okrenuo sam se na leđa i pogledao u rđave šipke koje su podupirale dušek gornjeg kreveta. Sve je bazdilo na dim cigareta i poneki alkohol. Ona najmanja količina koja je bila dozvoljena u zatvoru, ili ono što nekako krišom unesu u ćeliju. Nisu svi spavali iako je uveliko bila noć. Pod svetlom lampe za klimavim drvenim stolom prekrivenim šuškavom mušemom četvorica su igrali karte i pušili, možda desetorica su spavala, a ostali su tiho pričali zbog ostalih. Barem se znao neki red, red koji ja nisam uspostavio sa svojim sinovima...
Niko me nije dirao, niti mi prilazio otkako sam ušao u ćeliju. Odmah sam legao i odmarao od operacije pokušavajući da zaspim, ali bezuspešno.
Mira nisam imao.
Nikada više mira neću imati.
Uzdahnuo sam duboko i tada mi se vid zamaglio. Nešto je caknulo u meni, nisam više bio prisutan. Zaškiljio sam očima da pogledam malo bolje, ali je vid bio i dalje mutan. Mutniji od prljave vode. Tek tada su mi se grudi sužavale. Suzbijale su moja pluća, istiskale mi ovaj buđav vazduh sve do poslednjeg daha. Pogled se iz mutnog pretvorio u svetao, neka svetlost je dopirala do mene. Telo mi se grčevito izvilo ka gore, čudna sila me je vukla.
Već sam znao, ovde mi je kraj.
Zar su ovo svetla raja? Ja ne zaslužujem raj!
Vodite me u pakao, to ja zaslužujem!
Uz svaki udisaj, približavao mi se kraj. Svaki naredni udah je bio plići, nije bilo više vazduha za mene. Srce je bolelo u grudima, borilo se poslednjim pokušajima da kuca brže. Ali uzalud se trudi, nema mu spasa više. Umorilo se.
Želim crnu svetlost, želim svetlost pakla! Želim tu da idem, jer tu i pripadam! Grčevi su polako nestajali, a oči su mi se sklapale. Moje želje su se obistinile, video sam svetlost pakla. Video sam moj život nakon smrti.