Izleči mi rane 💙💎 [ZAVRŠENA]

Izleči mi rane - 38. deo

~ Izleči mi rane ~
●38.deo●
✦Stefan✦
Čekao sam nestrpljivo da Helena završi sa svojim poslom, sve u meni je buktilo. Ni da me hiljadu ruku odvlači od nje, ja bih ka njoj kao u smrt išao. Na recepciji mi je fina žena objasnila da će Helena uskoro završiti sa poslom, pa sam u hladovini drveća iz parka čekao preko puta kompanije. Da mi milion ljudi crnih ili istih lica prođe ispred nosa, ona bi za mene bila bela i čista. Ono što se izdvaja. Ono što je unikat.
Izašavši iz zgrade, nabacila je naočare za sunce pa sam joj mahnuo da me vidi. Ponovo se iznenadila, kao i jutros pa je pretrčala preko ulice do mene.
Helena: Otkad me ti čekaš? Što nisi u teretani?
Stefan: Lepo je vreme.. Što ne bismo preskočili trening i otišli malo do reke?
Sve je u meni zatreperilo onog trenutka kad je i njoj. Ubeđen sam da sam joj tako blizu...
Helena: Može. Nisam odavno bila na obali reke.
Istim tramvajem kojim smo danas došli dovde samo se i vratili do naše ulice. Ponudio sam se da je sačekam ako želi da se presvuče, ali je izgleda bila isuviše uzbuđena da budemo pored vode što pre.
Ta žućkasta boja na njoj je bila savršena kombinacija za leto, a njene mekane ruke su tako bile prazne. Želeo sam da je držim za šaku, da dodirnem slobodno njene prste, poljubim ih... Dođavola, sve u životu mora da bude komplikovano!
Do same šljunkovite obale reke su bile izgrađene stepenice, pa smo se tu zaustavili i seli jedno do drugog. Imala je na sebi veoma elegantnu odeću, začudio sam se kada je sela na stepenik gde svi gaze.
Stefan: Otkad to 'odavno' nisi bila pokraj reke?
Helena: U Dandiju sam provela detinjstvo, a onda smo se u mojoj petnaestoj godini odselili. I dalje je tu šljunak, a najčešće sam dolazila u letnjoj plavoj haljinici. Nalazila bih kamenčiće i pravila žabice u vodi. Nedostaje mi to. Već sedam godina nisam bila ovde...
Sunce je već bilo blago, pa je Helena svoje naočare premestila u svoju kosu. Poneki sitan vetrić bi joj pomerio lagane pramenove kose iza leđa. Nisam smeo da trepnem, da ne izgubim vreme na to. Samo želim da je gledam...
Stefan: Sedam godina... to je dug period. Zašto ste otišli?
Ćutala je i slegla ramenima. Znam da je bolno Helena, ali mi samo reci... Želim da oboje budemo svesni i na javi da smo se pre sedam godina u ovom gradu sreli. Spustio sam pogled ne želeći da je forsiram, pa sam okom zakačio nešto. Ispod njene tanke garderobe, uočio sam crvenkastu liniju po njenom struku. Gadne slike iz prošlosti su mi same mahale pred nosom - odatle joj je šikljala krv svuda po meni.
Stefan: Ako želiš, možemo ovde dolaziti svako veče. Vidim da ti nedostaje.
Helena: Ne bi mi smetalo.
Prijatno se osmehnula i moja ruka više nije mogla da izdrži. Pošla je ka njenom licu i moj palac je blago okrznuo njen obraz. Pogled joj se caklio, skoro da me je molila da je privijem uz sebe. Zašto onda naše usne ne mogu da izgovore tako jednostavne reči..? Zašto ne možemo da ubijemo ovu razdaljinu među nama?
Helena: Mislim da se Rei ovo ne bi dopalo.
Okrenula je svoje lice i time odbila moj dodir. Izgleda da ni ja sam nisam bio svestan da sam i dalje u vezi sa Reom...
Stefan: Helena, ja...
Helena: U redu je, prijatelji smo. Sve je u redu.
Grudi su me zabolele, ne želim da budemo samo prijatelji. Želim da bude moje srce i moja duša.
Helena: Važi? Prijatelji?
Pružila mi je ruku koju sam ogorčeno morao da prihvatim. Kao mi je njena ruka šamar udarila, toliko jako je bolelo i peklo.
Stefan: Da... prijatelji...
Pustio sam joj ruku, ali se nisam tu zaustavio. Seo sam bliže njoj i oko ramena je obgrlio. Zbunjeno me je pogledala dok je pod mojim dodirom bila ukočena kao kamen.
Stefan: Nisi najbolje raspoložena, a zagrljaj je najbolji lek za tugu. Kao prijatelj te mogu zagrliti, zar ne?
Slabašno se nasmešila, pa je klimnula glavom i naslonila se na mene. Upropastio si svaku šansu sa njom, Stefane. Samo zato što nisi znao da okončaš prolaznu avanturu!