Izleči mi rane 💙💎 [ZAVRŠENA]

Izleči mi rane - 115. deo

~ Izleči mi rane ~
●115.deo●
✦Helena✦
Sonja je bila oštrija nego ikada, ali je to meni itekako pomoglo. Njen autoritet mi je stavio do znanja da sve što imam polako gubim. Da li sam to radila svesno ili nesvesno, ne znam...
Opet, i povratak nazad do našeg stana je proveden u tišini. Stefan nije želeo da navaljuje o mom razgovoru sa Sonjom, znao je da ću mu sama reći kada budem želela. Skinuli smo svoje kapute i okačili ih kraj ulaznih vrata, pa sam nervoznih ruku krenula ka Stefanu. Načiniću prvi korak ka našem oporavku.
Stefan: Istuširaću se prvo, pa ćemo videti šta ćemo za večeru.
Helena: Va-važi...
Stefan: Jesi li htela nešto?
Helena: Ne, ne.. Samo se ti opusti pod tušem.
Odmakla sam se od njega i odlučila da ću kasnije pokušati da razgovaram sa njim. Zatvorio se u kupatilo, pa sam ispred vrata šetala nervozno, ali tiho. Možda je bolje da ovaj razgovor započnem kroz vrata, sakrivena od njegovog pogleda. Ne, bolje je da sednemo zajedno i lepo popričamo o svim događajima koji su nam se desili.
Uspećemo mi to.
Uspećemo zajedno.
Taman kako sam se odmicala od vrata, neki čudni zvukovi su dopirali iz kupatila. Pomalo su i odjekivali, ali sam bila ubeđena da su to bili jecaji. Naslonila sam se obrazom na vrata da bolje čujem, pa sam se zaista i ubedila u to da su jecaji. Stefan se trudio da se od vode ne čuje, ali mu nije uspevalo.
Nečujno sam odškrinula vrata i bacila pogled ka staklenoj tuš kabini. Nag Stefan je stajao pod tušem, držeći se obema rukama za pločice i pognute glave. Telo mu se grčilo i pomalo treslo, znala sam da je plakao kao kiša.
Zatvorila sam vrata za sobom i u par trenutaka sam svukla garderobu sa sebe. Na prstima sam se došunjala do tuš kabine, otvorila je i zakoračila unutra. Stefan se okrenuo ka meni, licem već crvenim od plakanja. Nežno sam ga obuhvatila za obraze i palčevima mu obrisala suze koje sam jedva i prepoznala od vode iz tuša.
Helena: Stef...
Snažan muškarac poput njega je sada izgledao tako sitno, kao ranjeno jagnje među mojim dlanovima. Još više suza se nakupilo u njegovim očima, te je slobodnije zajecao i zaplakao.
Stefan: Ja sam kriv..! Ja te nisam zaštitio! Da sam te zaštitio od otmice, tvoja trudnoća bi protekla sasvim dobro... Za sve sam ja kriv, oprosti mi Helena!
Koliko sam ja vrištala i plakala kod Sonje da bih se preporodila i oporavila, sada to Stefan čini sa mnom. Raspadao se u mojim rukama kao komadići stakla..!
Helena: Ne, ljubavi. Nisi ti kriv. Nisam ni ja kriva. Krivi smo samo što sebe činimo krivcima. Ti monstrumi su krivi, a ne mi. Želim da skinemo ovu nepotrebnu krivicu sa naših leđa, ne treba nam. Želim da ovo prebrodimo zajedno. Možemo li to Stef..?
I u mojim očima su se stvorile sitne suzice, ali sam se napokon osmehnula nakon toliko dana ispunjenih tugom na mom licu.
Stefan: Uradiću sve da nastavimo naš život onako kako smo želeli. Sve ću učiniti, Hel..!
Provukao je prste kroz moju mokru kosu, a zatim je privukao moje golo telo uz svoje. Vruća voda nas je kvasila odozgo dok smo bez reči zagrljeni stajali u kabini. Šmrcali smo i potiskivali naše jecaje jer ih više ne želimo u našim životima. Želimo da sve ovo prođe već jednom. Stefanova široka leđa su gigantski izgledala u mom zagrljaju.
Grlila sam veliku zver najmekanijeg srca.
Stefan: Nedostajala si mi, ljubavi...
Helena: I ti si meni, i to mnogo..!
Zakikotala sam se kroz reči, pa smo se odmakli i pogledali pravo u zenice očiju. Zasijala je ona stara iskra u nama. Pod vodom smo slepili naše usne i mene je obuzeo nalet topline u čitavom telu. Stefanove usne su mi jako nedostajale..! Jedva smo dolazili do vazduha, bili smo na izdisaju dok smo se borili da nadoknadimo sve propuštene poljupce u ovih nekoliko nedelja.
Stefan: Bože, koliko te samo volim..!
Jauknuo je žudno kada se sa mojih usana spustio do mokrog vrata. Zabacila sam glavu unazad žmureći, te sam glasni uzdahnulo što je odjeknulo u kupatilu. Volela sam te uzdahe koji su izlazili iz mene zbog Stefana.