Izleči mi rane 💙💎 [ZAVRŠENA]

Izleči mi rane - 11. deo

~ Izleči mi rane ~
●11.deo●
✦Helena✦
Uz malu pometnju isprva u naručivanju nameštaja za novi restoran, kafa koju mi je Manuela donela i bez mog traženja je osvežila moj mozak. Volim kada sa potpuno novim ljudima "kliknem" na prvu. Obavila sam desetak poziva razmatrajući iz koje kompanije bi mogli da nabavimo najbolji nameštaj, ali će ipak Trevor doneti konačnu odluku pregledajući sve kataloge koje smo dobili.
Helena: Hvala ti, Manuela. Kafa je bila divna..!
Prijatno mi se nasmešila, te je izašla iz moje kancelarije. Lepo sam se uklopila ovde i mama je srećna zbog mene. I dalje joj je teško što nije sa mnom, što sam se ja sama vratila u ovaj grad bola, ali znam da joj je tata podrška. On je teši kada zaplače zbog mene.
Dilan: Kafa?
Helena: Hm?!
Trgla sam se i videla Dilana na vratima.
Dilan: Nisi se odazvala na kucanje, pa sam ušao da vidim da li je sve u redu. I da ti ponudim kafu.
Helena: Hvala ti, ali upravo sam popila jednu. Dve će mi biti previše.
Dilan: Šteta.
Zatvorio je vrata za sobom i smestio se na jednu od fotelja kraj stola. Nije bilo potrebe za persiranjem kod njega i Toma, ipak su samo dve godine stariji od mene. Ja sam želela da persiram jer su i dalje bili šefovljevi sinovi, ali su me uverili da za tim nema potrebe. Popravio je svoj uglačani ručni sat, te je bacio pogled na kataloge ispred mene.
Dilan: Već si odabrala sve?
Helena: Imam par opcija, ali odlučiće gospodin Landi. Ipak on sve treba da odobri na kraju.
Prelistao je par stranica i zadovoljno je klimnuo glavom.
Dilan: Otac je bio u pravu kada je rekao da ćeš ti biti najbolja. Dobro je što nije sumnjao.
Helena: Drago mi je što sam to opravdala. Ali sačekaćemo otvaranje restorana da vidimo konačan rezultat našeg posla.
Za razliku od Toma, razgovor sa Dilanom je bio prijatniji. Da li je to zbog poslovnog i ozbiljnog izgleda ne znam, ali me Tomova prevelika opuštenost samo nervozila. Ipak, čak i ispod te ozbiljnosti i urednog Dilanovog osmeha se nešto krilo. Nešto što nisam mogla da dokučim. Možda neka krivica, tuga ili kajanje...
Helena: Kaješ li se za nešto?
Dilan: Pardon?
Zbunjen pitanjem je podigao svoje obrve i čekao da pojasnim svoju nameru.
Helena: Za bilo šta u životu? Neka sitna ili krupna greška, posledice...
Dilan: Helena draga, da se svaki biznismen pokaje za svaku svoju grešku... pa ne bismo dospeli ovde gde smo danas. Oduzelo bi nam puno vremena.
Iako nisam dobila pravi odgovor na moje pitanje, klimnula sam glavom. Mislila sam da ću bar mali deo izvući iz njega.
Dilan: Nema veze, idem ja. A tebi srećan rad. Možda kasnije dođe Tom, pa će te obići. Ali taj kakav je, on ne zna za posao i rad.
Nasmejala sam se tiho, moglo bi se reći od muke. Dilan me je ostavio samu u kancelariji, pa sam se dala u računanje troškova. Cifra za cifrom, sati su prolazili. Vrat mi se od istog položaja ukočio, te sam na zidnom satu videla da je već podne. Imam još tri sata do kraja radnog vremena, a skoro sve poslove za danas sam završila. Iako nemam tačan odgovor po pitanju troškova jer ništa nije sigurno, bila sam zadovoljna svojim napretkom i brzinom kojom radim. Opustila sam se u svojoj fotelji i počela da odmaram svoje oči uz pogled na zgrade u centru grada. Zašto nisam našla stan dalje od centra? U blizini se nalazi ta uličica u koju ne smem ni da zavirim. Dovoljno se i u četiri zida prisećam svega, previše bi bilo još i da se suočim sa prošlošću i da hrabro zagazim u tu uličicu.
"Oprostite na oduzetom vremenu", rečenica se sama ponovila u mojoj glavi i uspela je da me cimne naglo. Glas mi se ponavljao kao na pokvarenoj gramofonskoj ploči i nije mi dao mira.
Helena: Zar mi stvarno treba još jedno dubokoumno razmišljanje pored svega ostalog..?
Džabe, mozak je bio uporan. Kao da je želeo da mi kaže "Budalo, seti se tog glasa!". Kako mogu da se sećam, odakle da se sećam? Zašto su mi se noge ukočile kada me je on gledao? Zašto je srce bilo mirno po prvi put ispred jednog muškarca? Zašto se nisam plašila? Ko je taj Stefan zapravo?