Izleči mi rane 💙💎 [ZAVRŠENA]

Izleči mi rane - 6. deo

~ Izleči mi rane ~
●6.deo●
✦Helena✦
Manuela: Izvolite, uđite.
Uz prijatan osmeh me je propustila ispred sebe, pa sam osvežena zakoračila unutra. Zidovi su bili bele boje, bez mnogo detalja jer je ipak to na meni da odredim. Nameštaj je bio potpuno nov, kao da je tek skinut celofan.
Manuela: Ja sam glavna sekretarica gospodina Landija i njegovih sinova, pa ću takođe biti i Vaša. Mesto mi je u prizemlju, tako da me možete pozvati telefonom, samo okrenite broj četiri. Svakako, u prvoj fioci imate neophodne brojeve.
Klimnula sam glavom i sela za svoj novi radni sto. Imati nešto svoje na prvom poslu, papire, hemijske, kompjuter, a kamoli nove projekte je nešto neverovatno. Osećaj hrabrosti mi odavno nije strujao venama kao što danas struji. Bacila sam pogled ka bledo roze fascikli i zbunjeno skupila obrve.
Helena: A ovo je..?
Manuela: Vaš prvi projekat. Restoran će nositi naziv "Diva", po nama. Već odavno su nam tražili usluge uređivanja enterijera, a mi nismo imali kome da prepustimo taj zahtevan posao. Zato je gospodin Landi to rezervisao za Vas.
Helena: Uh, bolje onda odmah da počnem. Da ne čekaju ljudi...
Odložila sam svoju tašnu na kraj stola, pa sam otvorila fasciklu. Unutra su se nalazile fotografije polupraznog objekta koji ću lično ja pretvoriti u restoran. Već su bili ubačeni stari stolovi i rasklimane stolice, ali će sve to morati da se promeni.
Helena: Aaa... za koga je treća prostorija na spratu?
Manuela: Tu kancelariju zajedno koriste sinovi gospodina Landija.
Uz taj odgovor, vratila sam pogled na moj zadati projekat. Imaće ovde dosta posla.
Xx: Manuela, draga! Otkad te nisam video!
Gromoglasan glas je odjeknuo čak tri puta u hodniku da se i Manuela sama trgla od njega. Ujednačeni koraci su protutnjili sve do mojih vrata, pa su se dva momka pojavila pored Manuele.
Xx: Divno izgledaš, kao i obično.
Sa smeškom joj je poljubio ruku, dok je drugi momak ćutljivo stajao pored njih dvoje.
Manuele: Hvala Vam, gospodine.. Ovaj, stigla je gospođica Gildej.
Pokazala je rukom ka meni i tada su me obojica ugledala. Razdvojenih usana su ušli u moju kancelariju, pa mi je prvi momak prišao i uzeo ruku baš kao što je i Manueli.
Tom: Dobro nam došli, gospođice. Ja sam Tom Landi.
Poljubio mi je ruku na čiji gest sam se blago osmehnula. Nije baš kao da me je pitao da li može to da uradi. Drugi momak je već primetio moj verovatno kiseli izraz lica, pa je smestio svoje ruke u džepove.
Dilan: Ja sam malo kulturniji od svog brata. Dilan, drago mi je.
Nije pružao svoju ruku već je samo klimnuo glavom u znak pozdrava.
Helena: Drago mi je, ja sam Helena Gildej. Novi dizajner.
Tom: Toliko dugo smo čekali pravu osobu za ovaj posao, i eto - Vi ste došli!
Zvučao je kao neki pesnik sa svim grimasama i akcentima, mada bih pre tu osobinu pripisala Dilanu zbog njegovog izgleda. Neverovatno su ličili u licu, ali je njihova garderoba veoma odudarala. Dok je Dilan uredno bio skockan u odelu kao svoj otac, Tom je došao u sportskoj garderobi. Nebo i zemlja, a blizanci.
Dilan: Vidim da ste se već uhvatili posla. Kako Vam se čini?
Helena: Imaće dosta posla, sve se iz korena radi. Ali radićemo najbrže što možemo. Kada se osnove urade, dekoracija ide veoma lako.
Tom: Hoćemo li onda da odemo do zgrade da je vidite? Dilanov auto je tu.
Iza stola, van njihovog vidika, moja kolena su se zatresla. Ni sama ne znam od čega, jedino što mi je smetalo je ova atmosfera sa njima. Njihov otac je bio drugačiji, a oni kao da nisu njegovi sinovi...
Helena: Ne, nema potrebe. Bar za mene. Svakako se slažem sa naručenim materijalom za zidove i podove, a ostalo uređenje će doći tek kada se to završi. Jedino ako vi sami želite da obiđete prostor.
Tom: Što da ne. Ajmo, braco!
Potapšao ga je po ramenu, te se Dilan istim klimanjem glave pozdravio sa mnom i izašao napolje. Zatvorivši vrata za sobom, skoro se nisam srušila na svoju stolicu. Dubokim disanjem sam smirivala ubrzano srce, ali sam znala da ovo neće biti lako kako sam očekivala. Veći broj i namernih i nenamernih dodira me je uznemiravao. Žustro sam ustala sa stolice i pronašla toalet. Srećom, bio je prazan. Tečnim sapunom sam istrljala Tomov poljubac sa ruke i tek kada sam isprala sapunicu moja nervoza se umirila. Nisam ni smela da se pogledam u ogledalo, već sam samo izjurila iz toaleta i vratila se nazad u svoju kancelariju. Imala sam pogled na drugi deo grada, potpuno suprotan od pogleda u mom stanu. Uzdahnula sam duboko i noktima triput zakucala po stolu. Kako ću ja uspeti to da zaboravim? Da li ću uopšte zaboraviti? Ako ne zaboravim, nikada neću uspeti da pustim bilo kog muškarca u svoj život...
Helena: Možeš ti to, Helena. Bićeš uspešna, uspećeš.