Izleči mi rane 💙💎 [ZAVRŠENA]

Izleči mi rane - 123. deo

~ Izleči mi rane ~
●123.deo●
✦Dilan✦
Previše je bolelo to što se Helena tako lako osladila za sve. Strpala je nas trojicu u zatvor i sada se bahati sa očevom kompanijom! Ogavna mi je postala! Zgužvao sam magazin i bacio ga u vlažni i buđavi ugao tamnice, pa sam u bradu počeo da psujem sve stražare. Kao da su mi namerno doneli baš ovaj magazin da vidim Helenin uspeh na tuđem posedu. Prezir je ispunjavao moje telo od stopala pa sve do vrha glave.
Kao da mi bola nije bilo dosta otkad je otac preminuo. Tako, za par trenutaka je ispustio svoj poslednji dah a ona se sada sa lakoćom širi po njegovoj teško stečenoj kompaniji! Mrzim je!
Stražar: Šta je, Landi?! Nešto ti nije po volji?
Oštrim pogledom sam ga sasekao, ali je on ipak navikao na svakakve poglede od zatvorenika. Nimalo se nije trznuo.
Dilan: Nosi se, bre!
Na moje psovanje, samo se nasmejao kiselo.
Stražar: 'Ajde, uživaj tu!
Mahnuo mi je kroz uski prorez na metalnim vratima tamnice nego što ga je zatvorio, te sam pljunuo na pod ljutito. Sve mi se zgadilo, a oni usrani razgovori sa psihijatrom mi nisu pomagali. Niti će ikada pomoći. Otac je bolno umro, razočaran u Toma i mene. To nikada neću moći da prebrodim. Toma ne viđam otkad su nas razdvojili, ko zna kako je njemu. Nikada se nismo razdvojili, i u dobru i u zlu smo bili zajedno i čuvali jedno drugome leđa. Njega sada nema. A sada i ova Helena! Zbog nje se sve ovo desilo! Sada kada nas se otarasila, može slobodno da korača ovom planetom! Grlo mi se polako stezalo, uskraćivalo mi normalno disanje. Možda i ne treba da dišem ikada više...
Strgao sam čaršav sa oronulog dušeka i rascepao ga sa ivica gde se otkrio beli i čvrsti lastiš. Uspeo sam da ga pokidam i izvučem iz cele tkanine. Bio je čitav i čvrst među mojim prstima, savršen i neoštećen.
Tamnica kao tamnica, bila je niskog plafona sa divnom šipkom ugrađenom među dva naspramna zida. Dovoljno je bilo da malo skočim i uspeo bih da je obuhvatim celim dlanovima.
Mrtav čvor lastiša sam vezao oko šipke i ostatak pružio ispred sebe. Prstima sam prolazio po rebrastom lastišu, a zatim i na drugom kraju napravio veći čvor. Nekoliko dubokih udaha i kroz taj čvor sam provukao glavu. Sa obe ruke sam se uhvatio za šipku i podigao od poda. Lastiš mi je obgrlio vrat i grlo. Slane suze su počele da mi liju iz očiju niz hladne obraze, pa su mi usne zadrhtale uplašeno.
Dilan: Dolazim ti, tata...
Sa poslednje tri reči sam opustio stisak šaka i telo mi se okačilo na taj zategnuti lastiš. Usecao se u moju kožu i svaki naredni udah je bio manji od prethodnog. Najednom, više ona tamnica nije bila najtamnije mesto koje su moje oči videle.
Postoji i nešto tamnije - smrt.