Izleči mi rane 💙💎 [ZAVRŠENA]

Izleči mi rane - 13. deo

~ Izleči mi rane ~
●13.deo●
✦Helena✦
Uspela sam da na lice nabacim lažnu masku normalnosti došavši na posao, tako da niko nije ni primetio da se nešto pre toga dogodilo. Na putu do kompanije drhtanje nisam mogla da uklonim, ali sam zbog svih ostalih odglumila samo da ne bih morala da objašnjavam. Na stolu u mojoj kancelariji me je čekao ugovor o nameštaju koji je Trevor već potpisao. Sa svakim mojim odabirom se složio, ništa nije menjao. Dok mi je radno vreme prolazilo u sklapanju novih ugovora i projekata koje će kompanija tek na leto započetj, uspela sam da ugrabim vremena i na internetu potražim psihijatrijske ustanove i klinike. U državnoj svojini bilo je samo u sklopu najveće i najstarije gradske bolnice, ali sam pronašla i par privatnih lekara. Samo je jedna od njih bila žena, te sam sa olakšanjem pozvala njen broj. Imala je jedan jedini slobodan termin, i to baš danas. To je bila puka sreća. U pauzi za ručak sam Manueli rekla da imam neka posla i da ću biti napolju. Morala sam za svaki svoj pokret da smislim izgovor, jer sam inače pauze za ručak provodila u svojoj kancelariji uz naručenu hranu i kafu.
Privatna klinika Sonje Trols je bila veoma blizu najveće gradske bolnice. Na internetu je izgledala mlado na slici. Plave uvijene kose, sa tankim naočarima i plavo-zelenim očima. Doktorski beli mantil joj je lepo prijanjao uz gornji deo tela. Dok su mi noge pravile sigurne korake pored bolnice, um se prisećao tmurnog jutra kada su me mama i tata ruku pod ruku izveli iz bolnice nakon užasavajuće noći. Kao i ja, izgledali su skrhano i oči su im bile naduvene od plača. Donja usna mi je zadrhtala kada sam pogledala na ulaz u bolnicu. Renovirali su čitavu bolnicu, ali ono što je u njoj bilo se ne može renovirati niti izbrisati.
Prošla sam kroz još par uličica i došla do željene klinike. Odmah su me primili, pa sam desetak minuta čekala sama u ordinaciji dok doktorka nije došla.
Sonja: Izvinjavam se na kašnjenju, ali uvek iskoči neki hitan slučaj.
Helena: Nema problema. Ja sam Helena Gildej, vaša sekretarica mi je zakazala prvi termin slobodan termin za danas. Oduševila sam se kada mi se sreća osmehnula.
Sonja: Ali takođe niste rekli razlog Vašeg dolaska. Pretpostavljam da ste hteli uživo to da mi saopštite.
Uzdahnula sam i znojavim dlanovima sam prešla preko svojih kolena. Već sam bila kod psihologa u Glazgovu kao mala nakon traume, ali je psihijatar nešto sasvim drugo, nešto mnogo veće i značajnije.
Helena: Sa svojih petnaest godina sam prvi put otišla kod psihologa, možda sam već tu napravila grešku. Trebao mi je psihijatar odavno. Želim da znate da ću morati često da dolazim kod Vas, ovo nije nešto što ću sa nekoliko razgovora rešiti. Radi se o velikoj traumi...
Klimnula je glavom i otvorila svoju svesku na čiste strane papira. Delovala je prijatno i druželjubivo, a opet ozbiljno da zna kako da odradi svoj posao.
Helena: Nakon sedam godina sam se ponovo vratila u ovaj grad. Ovo je grad bola za mene. Kada neko spomene njegovo ime mogu samo da zamislim olujne oblake iznad njega. Baš ti olujni oblaci su bili u toj noći...
Sonja: Mogu da pretpostavim šta se dogodilo, Helena. Jeste li ikada rekli to naglas?
Helena: Jednom pred policajcem, nekoliko puta kada sam potpuno sama, a milion puta u sebi. Gadim se sama sebi kada se pogledam u ogledalu. Um počne da se poigrava sa mnom i da govori kako sam ja kriva što sam silovana.
Zastala sam blago i uhvatila doktorkin drugačiji pogled. Treći put sam naglas rekla da sam silovana...
Helena: Ali nisam kriva što mi se to desilo. Zar uvek ne kažu kako devojke nisu nikada krive?
Sonja: Naravno da nisu krive, Helena. Ne možemo sve oprostiti zločincu, pogotovo ne tako gnusno zlodelo. Zašto ste se vratili u Dandi ako Vam toliko bola zadaje?
Helena: Zbog posla. To je bila najveća prilika da uspem u životu. Inače se nikada ne bih vratila ovde. Pogotovo kada znam da počinioci nikada nisu uhvaćeni...
Sonja: Bilo ih je više te noći?
Sa drhtajem usne sam sagla glavu. Blago sam klimnula i potvrdila odgovor.
Helena: Dvojica su bila... Ne sećam se ni njihovih lica, niti želim da ih se sećam. Možda bi čak bilo i gore da ih se sećam, proganjali bi me i na javi i u snovima.
Sonja: A da li te sada proganja nešto?
Helena: Njihovi dodiri.. ljigavi i puni zla.. iz njih je izbijalo samo zlo... govorili su mi proste reči, govorili kako sam samo smeće, rupa koju treba iskorišćavati iznova i iznova na najgrublji način...
Glas mi je napukao i zaplakala sam zažmurivši što sam snažnije mogla. I ove reči sam po prvi put naglas izgovorila.
Sonja: Silovanje je najgora moguća trauma koja se jednoj ženi može dogoditi. Da neko vlada njenim telom bez njene dozvole... ta trauma ostavlja velike posledice. Sigurna sam da ste baš zbog tih posledica i došli kod mene, zar ne Helena?
Helena: Bojim se svakog šuma i krckanja, a i svakog dodira. Krenula sam u teretanu, a imam muškog trenera. Strah me je kada me dotakne iako nema takvu nameru. Jutros sam pobegla odatle glavom bez obzira..!
Doktorka je uzdahnula i u kratkim crtama zapisala sve što sam joj ispričala. Ko zna koliko pacijenata je od ovakvih trauma videla i lečila.
Sonja: Trebaće nam vremena Helena, neću Vas lagati. Ali želim da tu traumu suzbijemo i otvorimo vrata novim stvarima i otvorimo vrata Vašoj pozitivnoj budućnosti. Možda ne možemo izbrisati tu traumu, ali možemo naučiti da živimo sa njom. Šta kažete, hoćemo li da krenemo tim putem?
Molećivo me je iza naočara pogledala, dok su joj usne oblikovale maleni, ali ohrabrujući smešak.
Helena: Da, krenućemo tim putem ka dobru.