Izleči mi rane 💙💎 [ZAVRŠENA]

Izleči mi rane - 71. deo

~ Izleči mi rane ~
●71.deo●
✻NAREDNO JUTRO✻
✦Trevor✦
Prethodnih nekoliko noći nisam uspeo da sastavim ni tri sata sna. Prevrtao sam se nervozno po krevetu uz glavobolju i preveliki osećaj krivice. Svake naredne godine bi mi krivica rasla, a sada kada je Helena ponovo u ovom gradu... ne mogu da se smirim. Vreme prolazi, i meni i njoj, a stojimo u mestu.
I ovog jutra sam zbog nesanice otišao u cik zore u kompaniju. Čak je i obezbeđenje iz dnevne smene došlo nakon mene. Prva tri sata su mi prošla jako sporo, slova na dokumentima su mi sva bila ista i ni na šta nisam mogao da se koncentrišem. Mnogo sam pogrešio što sam sačuvao Dilana i Toma, mnogo... Dok su oni odrastali normalno, Helena se grcala i mučila zbog njih. Uništio sam nju da bih sinove spasio... Prethodna noć je bila izuzetno teška. Slike mojih sinova su igrale pred mojim očima i koliko god se trudio da ih uklonim, one su se vraćale sve upornije. Osam godina je obeležila prethodna noć, samo želim da podnesem Helenino današnje ponašanje kada je budem video. Da li će uopšte doći? Da li joj je strah svake godine sve veći kao što i moja krivica raste?
Već je sat otkucao devet sati, Manuela je radila za svojim stolom a mene je kancelarija počela da steže za vrat. Ugušiće me. Sa ubrzanim otkucajima srca, morao sam smesta da pobegnem odavde. I kravatu sam skinuo, te mi je za pogled zapala Helena koja je stizala na posao. Ona je... pevušila. I smešila se vrteći neki privezak oko svojih prstiju. Da nisam promašio datum? Ili je samo ona bolje..?
Nije me posetila u kancelariji, pa sam nakon nekoliko trenutaka šoka ustao i krenuo ka njoj. Možda mi se samo prividelo. Kucnuo sam tiho na njena vrata, pa sam zakoračio unutra. Ona se i dalje smejala..!
Helena: Oh gospodine Landi, dobro jutro! Treba li Vam nešto?
Trevor: Ne, ne.. došao sam samo da te obiđem. Čuo sam neko pevanje, pa sam pomislio da si ti...
Helena: Da, ja sam... Izvinite ako sam Vam smetala.
Brzo sam odmahnuo glavom. Samo neka je ona srećna, ništa neće smetati.
Trevor: Čini se da si baš.. srećna. Postoji li neki poseban razlog?
Tada su se njene usne u još veći osmeh formirale. Nešto veliko je u pitanju.
Helena: Nisam još uvek tu, ali... polako sve dolazi na svoje mesto. Na putu sam ka pravoj sreći. Poslušala sam Vaš savet, sada imam osobu koja me voli i koju ja volim. Hvala Vam puno na tome...
Moje oči više nisu mogle da izdrže, osećao sam kako mi suze dolaze i da ću svakog trenutka zaplakati. Veliki čovek, a plače. Ostavio sam je da radi na projektima, pa sam prošao bez reči pored Manuele i svih ostalih koji su se susreli sa mnom. Nisam postojao u tim trenucima, samo sam želeo da se dočepam svog automobila. Smestio sam se unutra držeći šake na volanu, pa sam u tišini zaplakao. Videvši napokon iskreni osmeh na njenom licu je nešto najlepše što je moglo danas da mi se dogodi. Uspela je da prevaziđe sve što su joj naneli, nadoknadiće i sve što su joj oduzeli.
Trevor: Uspela je da se izbori kao lavica...
Kroz staklo auta sam pogledao u nebo i slabašno se nasmešio. Ipak ima nade za svakoga, ipak postoji druga šansa za sve u životu.
Trevor: Hvala ti Bože...
Ali ovde se moj rad ne završava. Sve dok Helena ne bude obezbeđena na svaki mogući način, neću stati. Sve dok sam živ ne mogu dopustiti da Helena izgubi svoj život ponovo. Zarekao sam se.