Izleči mi rane 💙💎 [ZAVRŠENA]

Izleči mi rane - 138. deo

~ Izleči mi rane ~
●138.deo●
✻MESEC DANA KASNIJE✻
✦Ben✦
Gurao sam se kod Stefana i Helene koliko god sam mogao u ovih mesec dana samo da bih što više vremena provodio sa Andrejem. Doneo sam konačnu odluku - selim se u Irsku kod Ree. Razgovarali smo dosta o toj temi i napokon se složili da je to najbolja odluka za našu vezu. Nagovarao sam Stefana da se odreknem svih svojih deonica u teretani kako mu ne bi bio na teretu i bez ikakve pomoći, ali je on to odbio samo jednom i to zauvek. On će ostati da radi sam, a zaintrigirao me je idejom da nakon nekog vremena otvorim ogranak teretane u Irskoj pa da tamo radim sa Reom. Možda upravo to i uradim kada se priviknem na duži život u Irskoj.
Sada sam na aerodromu prošao kroz obezbeđenje i kontrolu prtljaga i ostalo mi je svega desetak minuta do poletanja. Na leđima mi je bio mali ranac za osnovne stvari u avionu, a u naručju sam do poslednjeg trenutka držao Andreja. Bio je baš tužan što se selim, ali smo ga danima uveravali da ću dolaziti i dalje u ovaj grad. Ovde sam se ipak i rodio, ne mogu ga zaboraviti. Ni grad, ni ove divne ljude koje imam uz sebe.
Helena: Nadam se da ćete ti i Rea stvarno biti srećni. I pošaljite nam neke sličice kada potpuno sredite zajednički stan.
Ben: Naravno.
Zagrlila me je toplo i uzela Andreja iz mog naručja kako bih se sa Stefanom, mojim bratom, pozdravio natenane.
Stefan: Smišljao sam i... ne znam nijednu dobru rečenicu za pozdrav, a toliko se dugo znamo. Prosto je i sramota. Ali, zaista ćeš mi nedostajati. Navikao sam na tebe, da si tu da me zezaš, da mi pružiš oslonac i da budeš moj glas razuma. Sada ćeš mi biti daleko, do vraga...
Ben: Nećeš me naterati da se rasplačem, neka ti to bude jasno.
Našalio sam se, pa sam uzdahnuo.
Ben: Ali i ti ćeš meni nedostajati, mnogo toga smo prošli...
Više nijedna reč nije bila potrebna - sudarili smo se i čvrsto zagrlili. Bratski i istinski. Nikada se nismo razdvajali, a ovo će biti najteži rastanak.
Ben: Dođi da i tebe grlim još malo...
Odmakao sam se od Stefana i ponovo u naručje uzeo Andreja. Čvrsto sam ga zagrlio i duboko udahnuo njegov dečački miris. Želim da ga što duže pamtim, želim da ga pamtim sve do Irske.
Ben: Nemoj nešto da rastužuješ mamu i tatu, a ti i ja ćemo se družiti fenomenalno kad budem opet došao. Važi?
Klimnuo je glavicom poslušno, te sam spustio svoje čelo na njegovo. Od prvog dana je bio poseban, znao sam to. Vratio sam ga nevoljno Heleni, pa sam krenuo ka ulazu u avion. Predao sam kartu stjuardesi i poslednji put se okrenuo ka njima troma. Stefan je grlio Helenu oko ramena, a ona je držala Andreja u rukama. Mahnuo sam im i zauzvrat sam dobio mahanje i široke osmehe od svih njih.
Odmah zatim sam se okrenuo i ušao u avion. Lako sam pronašao svoje sedište u levom krilu do prozora, pa sam se laktom naslonio na ivicu prozora. Sreća pa sa ove strane nisu mogli da me vide jer sam napokon puštao suze tuge. I sreće i tuge, zapravo. Idem kod Ree, biću srećan sa njom. A ovde ostavljam ljude sa kojima sam se viđao svaki dan. Šmrknuo sam i obrisao tih nekoliko suza koje su skliznule niz moj obraz.
Xx: Avion poleće za nekoliko trenutaka, molimo vas da vežete pojaseve.
Na razglasu su nam dali i ostatak informacija o letu, a ja sam samo razmišljao o mojim ljudima.
Ben: Nedostajaćete mi mnogo...
Sa tom mojom tihom rečenicom, avion je polako počeo da se kreće po pisti. Uz malo truckanje uspeli smo ubrzo da poletimo sa zemlje, a crveni horizont uz zalazak sunca je osvetlio moje oči kroz prozor. Zbogom, Škotsko.
Zbogom, Dandi.
Zbogom, moji Stefan, Helena i Andrej.
Do sledećeg viđenja.