Izleči mi rane 💙💎 [ZAVRŠENA]

Izleči mi rane - 39. deo

~ Izleči mi rane ~
●39.deo●
✻NAREDNO JUTRO: PONEDELJAK✻
✦Helena✦
Jezik me je pekao kao da sam otrov probala kada sam rekla da ćemo biti prijatelji. Kamo sreće da nisam morala to da kažem! Obučena spremno za posao, stajala sam u trpezariji i grickala nokte. Ljuta sam na njega, ljutim se sve više jer gledam namrgođeno u njegov prozor. Prvo veče sam njih dvoje tu videla, kako se kao životinje dodiruju, hvataju, ljube i na kraju uzimaju jedno od drugog zadovoljstvo. Žudnja je prštala među njima, ljubav je prštala među njima... Nisam ni znala da će mi upravo taj muškarac zadati ovakvu ljubavnu muku. Zaljubila sam se u njega...
Frknula sam besno pokupivši tašnu sa komode, te sam zaključala vrata i ubrzo sam se našla na ulici. Danas mu stiže Rea, neka njoj dodiruje obraz umesto meni. Neka nju voli umesto mene! Neka ide dođavola više!
Sve jače sam stezala kaiš svoje tašne dok su se moji ljutiti koraci nizali niz trotoar. I njegov zagrljaj je bio prejak udarac za mene. Prijateljski zagrljaj... sama sam to i tražila.
Stefan: Helena! Ne mogu te stići!
Helena: Žurim na posao.
Na trenutak sam ga pogledala preko ramena, a zatim samo nastavila svojim putem. Koračala sam, prešavši nekoliko ulica dok me je Stefan pratio. Pokušavao je da me sustigne. Svesna sam bila da sam se potpuno drugačije ponašala danas prema njemu, i to ga je veoma zbunilo.
Stefan: Stani, šta? Uopšte više ne razumem! Jedan dan budeš divna, a drugi dan kao da me mrziš iz dubine duše. Šta se, do vraga, dešava?!
Kao da sam nagazila na kočnicu, moje noge su se ukopale u mestu. Kipela sam od skupljenog besa.
Helena: Šta se događa, hm? Stiže ti danas Reica pa ćeš je pitati!
Stefan: Čekaj, čekaj. Objasni mi.
Stao je ispred mene, sprečavajući da ijedan korak dalje načinim. Već su mi suze zamaglile vid, te sam morala da ih pustim da skliznu niz obraze.
Stefan: Helena... zašto plačeš..?
Helena: Nisam ničija igračka, niti osoba koju treba ponižavati i vređati! Mogao bi da naučiš devojku tome. Promenila sam termin treninga zbog nje i njenih pretnji, da se udaljim da mi ne bi svakog dana pretila!
Skupio je obrve.
Stefan: Rea ti je pretila?
Činilo se da se i razljutio, sekundu kasnije su i njegovi zubi zaškripali. Da, ljut je.
Helena: Od nje traži objašnjenje, a ne od mene.
Stefan: Stani, molim te! Molim te... reci mi šta ti je rekla.
Nežan dodir njegove kože na mojim ramenima je ponovo uspeo da me smekša. Žustro sam obrisala suze sa lica gde mi se i maskara razmazala.
Helena: Plaši se da ću te oteti od nje, unela mi se u lice i rekla mi da odstupim. Šta sam ja uradila? Zašto ja moram da se sklanjam i od nje sada?!
Uzdahnuo je i pokušao da mi se približi. Samo sam ga odgurnula besno od sebe. Ne mogu da podnesem ovoliki pritisak!
Stefan: Lično ću je naterati da ti se izvini i iskupi. Ovo nije smela da napravi...
Helena: Samo se oboje sklonite od mene!
Odgurnula sam ga i potrčala dalje od njega. Ne mogu više da budem blizu njega, ne mogu... Suze su išle neprestano, a ohladile su se na mojim vrelim obrazima kada sam shvatila gde se nalazim.
Helena: Ne... ne... molim te, ne...
Zadržala sam se za betonski zid zgrade i usplahireno gledala u kobno mesto na zemlji. Ovde... ovde sam ležala... ovde su me silovali... kako sam dospela ovde..?! Stomak mi se ugrejao oko ožiljka, a glasovi i reči koje su mi njih dvojica govorili su me ponovo obgrlili oko struka. Počeli su da me stežu sve snažnije, sve gnusnije i odvratnije.
Helena: Ne, ne želim!
Noktima sam zagrebala zid i zavrištala. Kolena su mi klecala od nemoći, suočila sam se iznenada sa mestom zločina koje sam toliko dugo izbegavala. Okrenula sam se glavom bez obzira i tada me je Stefan snažno uhvatio za ramena.
Stefan: Dobro je, dobro je...
Helena: Ne želim, ne želim...
Stefan: Smiri se, dođi...
Odvukao me je od tog mesta i držao mi glavu privijenu uz njegova prsa. Kao prut sam se tresla u njegovom naručju. Parfem sa njegovog tela se prenosio na mene dok sam ga grlila. Osećala sam mu usne u svojoj kosi, a tek kada me je prstima dotakao i pomazio po glavi uspela sam da dođem sebi. Uspeo je da me vrati u stvarnost, i to u lepu stvarnost... u njegov zagrljaj.
Stefan: Greškom si ušla u tu ulicu... ali sada je sve prošlo. Ja sam tu, Helena...
Uhvatila sam se za njegov struk i zažmurila. Krajičkom oka sam videla kako me ljudi čudno posmatraju, mršte se, ne razumeju moje suze i moju bol. Niko nikada neće razumeti. Jedino me Stefan razume, jedino on ume da me smiri. Njegovi dodiri po mojoj kosi su me umirili, na sve sam zaboravila.
Stefan: Nećemo više nikada ući u tu groznu ulicu... obećavam ti to Helena.