Izleči mi rane 💙💎 [ZAVRŠENA]

Izleči mi rane - 91. deo

~ Izleči mi rane ~
●91.deo●
✦Stefan✦
Rano ujutru sam uspeo da probudim bunovnu Helenu koja se toliko nećkala da ustane iz toplog kreveta. Mada i sam priznajem - u zimskim danima bih samo ležao pokriven u krevetu zagrljen sa Helenom. Ali čim sam joj rekao da imam iznenađenje za nju, skočila je iz kreveta kao da je na trampolini. Morao sam na to gromoglasno da se nasmejem, a ona me je razigrano udarala po grudima jer joj se "rugam".
Brzo se obukla u potpuno belu kombinaciju odeće uz koju je uparila i bele štikle, pa se radosno zavrtela ispred mene da je osmotrim. To nam je postala kao neka rutina ili navika. Voleo sam da je vidim u svemu, sve joj je divno stajalo. A i meni je nalazila dobre stvari, znala je šta mi najbolje stoji.
Vozio sam po gradu, a ona je radoznalo razgledala kroz prozor ne bi li sama shvatila gde je to vodim. Odustala je kada je videla da izlazim iz Hiltona i da vozim ka nekoj drugoj oblasti.
Helena: I zaista mi nećeš reći gde idemo?
Stefan: Iznenađenje je iznenađenje.
Prevrnula je očima blago, te se nagnula preko menjača i počela da mi silno ljubi obraz. Kao da ću samo zbog toga smekšati i upropastiti tako veliko iznenađenje za nju. Već se osmehivala kada smo zašli u Broti Feri, mesto u kom je odrastala. Našao sam prazno parking mesto ispred zgrade, pa sam je bez reči poveo za ruku. Tačnije, ja nisam ništa pričao dok je ona neprekidno zapitkivala zašto ulazimo u ovu zgradu. Liftom smo se popeli do šestog sprata, ujedno i poslednjeg i jedinog na tom spratu, pa sam bez ključa otvorio vrata.
Helena: Kako to ulaziš..?! Ovo je nečiji stan..!
Stefan: Ššš...
Stavio sam prst na usne i zakoračio unutar stana. Zbog praznine u njemu, naši koraci su odjekivali. Prostrana dnevna soba je imala velike prozore širom jednog zida koji je pružao pogled na drugi deo reke Tej. Iz dnevne sobe su se pružala dva hodnika - jedan za jednu spavaću sobu, a drugi za drugu sobu. Kuhinja je bila pregrađena jednim zidom od dnevne sobe, a kupatilo je bilo odmah pored ulaza.
Helena: Pogled je predivan! I prostor!
Stefan: Nadolaze ti ideje za uređivanje, zar ne?
Helena: Itekako!
Stefan: Šta onda kažeš na to da ovo bude naš stan i da ga ti opremiš za nas?
U mojoj ruci je njena zadrhtala, pa me je u čudu pogledala. Znao sam da će ovo biti pravo iznenađenje kakvo sam oduvek želeo da joj priuštim.
Helena: Naš... naš stan? Ovo je naš stan?
Stefan: Ako želiš, može biti. I ti i ja smo gledali stanove, a meni je baš ovaj zapao za oko. I to u kraju gde si odrastala. Ja bih ovde voleo da živim sa tobom, Hel...
Ciknula je veselo i skočila mi u naručje. Zateturao sam se unazad par koraka držeći je, pa sam to shvatio kao potvrdan odgovor da uzimamo stan.
Helena: Prelepo je, Stef! Možemo divno ovde živeti! Ali.. čekaj. Kako si ga kupio? Ovo je skupo sigurno! A teretana nema dobru zaradu... nisi je valjda prodao?! Glasno sam se nasmejao i odmahnuo glavom.
Stefan: Da prodam mesto gde sam te ponovo pronašao? Nikad. Ali sam zato sklopio dosta novih saradnji i ugovora, tako da smo pokriveni što se tiče toga. Stan je naš samo ako ti pristaneš.
Helena: Naravno da pristajem! Želim da ovde živimo zajedno!
Obujmila mi je usne i ljubila me divlje nego inače.
Stefan: Hajmo u mali obilazak.
Ušli smo prvo u sobu sa desne strane, koja je ujedno bila veća spavaća soba.
Stefan: Šta kažeš da ovo bude naša soba?
Helena: Može, baš je prostrana. Možemo imati i veći krevet i veći ormar. I ogledala, mnogo ih volim!
Vratili smo se u dnevnu sobu koju je, za sada, bilo lakše osmisliti, baš kao i kuhinju i kupatilo. A zatim smo ušli u drugu spavaću sobu.
Stefan: Ovde može biti gostinjska soba, da tvoji roditelji imaju gde da prespavaju udobno.
Helena: I tvoji roditelji takođe. Volela bih da ih upoznam i da ih zajedno ugostimo.
Zagrlili smo se na sredini prostorije, pa sam sa olakšanjem odahnuo. Stalno nas prate neke nove stvari i otkrivaju nam novi život. Svakim danom okrećemo nove listove i ispisujemo sveže reči na njima. Reči našeg novog života.