Izleči mi rane 💙💎 [ZAVRŠENA]

Izleči mi rane - 126. deo

~ Izleči mi rane ~
●126.deo●
✦Helena✦
Odvezli smo se u jedan od restorana koji je odnekud meni bio poznat, samo nisam mogla da se setim odakle. Sve je bilo previše poznato, ali sam to izignorisala i smestila se za sto rezervisan za Stefana i mene. U njegovom sivkastom sakou i beloj košulji ispod njega, srebrnim satom koji sam mu poklonila u novogodišnjoj noći oko zgloba ruke, zaista je bilo teško misliti o bilo čemu drugom osim o tome da mu te dugmiće na košulji pokidam i otkrijem mu zategnuta prsa preko kojih bih noktima pravila crvene linije do zore.
Stefan: U poslednje vreme često imaš taj požudni pogled, Hel.
Helena: Požudni? Odakle ti to, požudni?
Stefan: Mene ne možeš da prevariš, ljubavi. Znam ja kad ti oči tako sijaju. I sad ti sijaju jače nego ta zlatna narukvica na tvojoj ruci..!
Skrenula sam pogled stidljivo, te prošla dlanom preko narukvice koju mi je on poklonio za Novu godinu. Zaista ume da pročita jednu ženu u par sekundi, pogotovo mene.
Stefan: Ali ne brini, sijaće ti oči još više na kraju ove večeri.
Zaintrigirao me je, pa sam podigla obrve zainteresovano. Šta li ti to smeraš, Stefane Nevels?
Naručili smo hranu i jeli uz pomalo šampanjca koji meni i nije baš toliko prijao.
Stefan: Hoćeš li nešto drugo? Da naručim vino?
Helena: Ne ne, samo ću vodu piti. Ali... ne mogu da obrišem iz glave ovo mesto. Odnekud ga se sećam...
Stefan: Nazvao sam tvoje roditelje, pa su mi sa radošću preporučili ovaj restoran. Ovde su se oni venčali, poslali su mi i sliku.
Okrenuo je njegov telefon ka meni, te sam zaista i ugledala sliku sa venčanja mojih roditelja. Zato mi je okruženje bilo poznato!
Helena: Zvao si moje roditelje samo zbog naše večere..?!
Šaljivo sam upitala vraćajući mu telefon.
Stefan: I zbog večere, a i zbog njihovog blagoslova.
Helena: Blagoslova?
Namignuo mi je i ustao sa svoje stolice, te mi je prišao sa strane okrećući moju stolicu ka njemu. Već u sledećoj sekundi je kleknuo na jedno koleno ispred mene.
Stefan: Nisam se ja bez razloga raspitivao o restoranu. Želim ovde to da učinim i da te pitam najvažnije pitanje u našim životima.
Srce mi je tutnjilo u grudima..! Iz sakoa je izvadio kutijicu i čim ju je otvorio svetlo plavi dijamant na beloj svili se zacaklio.
Stefan: Hoćeš li se udati za mene? Hoćeš li postati Helena Nevels, ljubavi?
Knedla u grlu je do ovog momenta nepomično stajala, a sada je iščezla. Iz očiju su mi potekle suze, napokon su došle one radosnice. Sa njegovim umiljatim pogledom, takvim osmehom i blistavim prstenom nije bilo moguće dati odričan odgovor.
Helena: Naravno da da! Naravno da ću se udati za tebe, Stef!
Skočila sam radosno sa stolice i obgrlila ga oko vrata čvrsto. Doživela sam pravu ljubav o kojoj sam maštala osam godina! Oko nas su se prostrli brojni aplauzi, te je i Stefan kroz suze drhtavim rukama postavio prsten na moju ruku. Kao saliven za mene je bio!
Stefan: Obećao sam da će ti se oči sjajiti još više na kraju ove večeri. Jesam li ispunio to?
Helena: Jesi..! Jesi ljubavi, ispunio si to obećanje. Volim te puno!
Obujmila sam ga za obraze čvrsto i poljubila najsnažnije što sam mogla. Moja ljubav, Stefan... sa njim sam najsrećnija i ostaću najsrećnija žena na svetu. Biću Helena Nevels, Stefanova supruga.