Izleči mi rane 💙💎 [ZAVRŠENA]

Izleči mi rane - 45. deo

~ Izleči mi rane ~
●45.deo●
✻VEČE✻
✦Ben✦
Krivica me je saletala sa svih strana dok mi je Stefan preko telefona pričao šta se sve dogodilo. Cela istina je izašla na videlo, i uprkos tome njih dvoje ponovo ne razgovaraju. Verovatno je to bio veliki šok za Helenu, kako i ne bi. Ali je mene strašno bolelo što od svog najboljeg druga krijem ono što osećam. Kako sam uspeo sebi da dopustim da se zaljubim u nju? Odakle mi pravo?! Iako bi neko pomislio kako je trenutna situacija njihovog razdvajanja možda sjajna prilika za nekog trećeg, ja to nisam mogao ni da pomislim. To ne mogu učiniti najboljem prijatelju. Ni u ludilu.
A opet, slušavši njegov Izmučeni glas me je samo naterao da se zapitam kako li je tek Heleni. Posle toliko godina je pred njom stajao čovek koji je zaslužan za njeno preživljavanje. Verovatno će danima biti u šoku. Šta ako se ponovo izgubi, ponovo ode iz grada?
Lupkao sam stopalima po dušeku nervozno dok sam u ruci vrteo telefon. Razmišljao sam da li da je pozovem. Da li će mi se javiti? Otpio sam gutljaj konjaka i žestina je uspela da me ohrabri da ukucam njen broj telefona. Zvonilo je nekoliko puta, a zatim se čuo njen glas. Izgleda da sam je prekinuo u nečemu.
Ben: Zdravo, Helena..! Želeo sam samo da te pitam kako si. Mislim, Stefan mi je rekao malopre šta se dogodilo...
Helena: Da.. svi oko mene su znali, izgleda. A ja sam izgledala kao neznalica.
Ben: Nemoj govoriti tako. Mislim da si i sama svesna da Stefan nije želeo da te uplaši. Za toliko si ga, nadam se, upoznala dobro.
Helena: Da, samo... preveliki je ovo šok. Ni sama sa sobom ne mogu da se izborim, a kako ću tek sa ovim...
Uzdahnuo sam i od alkohola pustio suze da poteku. Osećao sam njenu bol i ovako na daljinu. Šta mi se dogodilo?!
Ben: Razumem, naravno. Samo ne želim da ga zamrziš, ni on to nije zaslužio. A ako ti treba neki razgovor... pa, tu sam uvek.
Helena: Hvala... ali ovo moram sama sa sobom da rešim jednom zauvek.
Time smo završili razgovor, pa sam skoro razbio čašu od besa! Šta li sam i očekivao?! Da će mi poleteti u zagrljaj? Naravno da neće. Ni ne sme, Bene! Mislio sam da ću prekorima sebe povući i zauzdati, ali je to samo pravilo još veću zbrku u mojoj glavi. Moje plakanje je, srećom, prekinulo kucanje na ulaznim vratima. Sabrao sam se, obrisao mokro lice dlanovima i u čarapama došetao do ulaza.
Rea: Rekao si mu!
Razjarena Rea je šištala kroz zube, samo što otrov nije pljuvala na mene kao zmija. Blago sam prevrnuo očima i uzdahnuo zadržavši se za vrata.
Ben: Ne, nisam mu rekao Rea.
Rea: Lažeš! Isterao me je iz stana sinoć! Sve zbog tebe, ti si kriv!
Ben: Prekini! Nisam ništa rekao, Helena je zauzela svoj stav. I u pravu je što nije ćutala! A da mu ona nije rekla, ja bih svakako. U to ne sumnjaj! Postaješ bolesna, saberi se.
Rea: Izgubila sam ga zbog tebe, Bene! Kako ne razumeš..?!
Zajecala je glasno ispred mojih vrata i uhvatila se za kosu. Možda mi je u jednom trenutku i bilo žao nje, njene patnje i muke. Ali sam se brzo osvestio i vratio u normalu. Zaslužila je to što joj se dogodilo.
Rea: Razgovaraćeš sa njim! Ubedićeš ga da greši, ja ništa nisam kriva!
Ščepala me je za majicu, a potom udarala po grudima. Odgurnuo sam je što sam blaže mogao uprkos njenom besu, te sam zalupio vratima.
Ben: Kriva si i prihvati vaš raskid!
Znajući Reu, očekivao sam da će mi lupati na vrata sve dok ne budem pristao da joj pomognem. Ovoga puta, iza vrata se čuo tajac. Odustala je, hvala svemiru! Zavrteo sam glavom u neverici gde sam se našao - bivša devojka mog najboljeg druga me napada da joj pomognem, moj najbolji drug je žalostan u ljubavi zbog Helene, a ja sam zaljubljen u nju. Pa može li gore?!
Ben: Kako li sam dospeo dovde..?