Izleči mi rane 💙💎 [ZAVRŠENA]

Izleči mi rane - 49. deo

~ Izleči mi rane ~
●49.deo●
✦Helena✦
Narednog dana sam na pauzi za ručak imala zakazan razgovor sa Sonjom. Došlo je kao šlag na tortu nakon sinoćnje večeri sa Stefanom. Ne pamtim kada sam poslednji put bila opuštena i nasmejana toliko. Kada smo prevazišli probleme i izneli svu istinu na videlo, bilo je lakše upoznati se sa njim kada smo se već ranije susreli. Probili smo najzad tu neku hladnu distancu među nama. Izgleda da se i Sonji to dopalo, smeškala se zadovoljno dok sam joj prepričavala sinoćnja dešavanja.
Sonja: Primetila sam još sa ulaza da si radosnija, Helena. I ovo je veliki napredak, moram ti priznati. Ali bih želela da se sada setiš još nečega iz te noći. Setila si se Stefanovog lika, a sada je vreme da se setiš onog najgoreg. Moramo i to da prođemo.
Helena: Problem je u tome što ne mogu... sada je već avgust, a sledećeg meseca će biti... već osam godina od tog događaja. Prosto ne mogu da prođem kroz to sada...
Mnogo puta sam se u sebi ljutila i na Sonju jer je toliko želela da joj ispričam i tako "prebrodim" svoju traumu. Nekad bih se i zapitala da li ona stvarno dobro radi svoj posao...
Sonja: Dobro, onda nećemo danas to. Sačekaćemo još malo. Pošto ti je problem da pričaš konkretno o tom periodu, da li će ti biti teško da pričaš o periodu sa Stefanom? Šta sada osećaš kada se sećaš njegovog spašavanja?
Nesvesno sam desnim dlanom tapkala po svom kolenu dok sam preispitivala sebe šta zapravo osećam.
Zahvalnost? Itekako..!
Naklonost? Pa i toga ima.
Ljubav? To poseduje potvrdan odgovor, ali ne smem naglas to i reći.
Sonja: Znači komplikovana su ti osećanja. Ipak je i to razumno...
Helena: Sećam se perioda kada me je nosio do bolnice.
Presekla sam je nečim sasvim novim i neočekivanim za nju, pa je podigla pogled ka meni iznad okvira svojih naočara znatiželjno.
Helena: Kada me je podigao sa blatnjavog betona, znala sam da će bar neko pokušati da mi spase život. Čak i ako budem umrla u bolnici, bilo mi je drago što je ipak neko želeo da mi pomogne. I dok me je nosio... osećala sam njegov strah. To tek sada shvatam, mislila sam da je bio samo umor od tolikog trčanja. Ali... to što mu je srce ubrzano lupalo pokraj mog lica je bio strah. I on se plašio da li ću mu umreti u rukama...
Tiho sam dovršila svoju rečenicu i tom momentu sam pucnula prstima. Kao da će taj jedan pokret nešto magično učiniti, naterati me da zaboravim sve ili da krenem ispočetka kao da se ta noć nije nikad ni dogodila.
Sonja: Zaljubljena si u Stefana još više sada kada znaš da ti je on produžio život. Zar ne?
Helena: Da, mogu da razlikujem moju zahvalnost prema njemu i... emocije prema njemu. Možda će zvučati prebrzo, ali... čak mislim da sam prešla i granice zaljubljenosti. Imam osećaj da ga volim...
Osmehnula mi se, ali nije ništa prokomentarisala da li je prebrzo ili nije. Šta ako jeste prebrzo, a ona neće to da mi saspe u lice da se ne bih razočarala?
Helena: Možda sam zaista požurila, ja zapravo ništa o Stefanu ne znam. Znam samo da me je spasio, ništa više.
Sonja: Onda neka ti zadatak do narednog viđenja sa mnom. Saznaj nešto više o Stefanovom životu i karakteru. Sigurno postoji nešto što te zanima i kopka.
Dok je Sonja u svoj kalendar zakazivala naš naredni razgovor, meni je samo jedna stvar vezana za Stefana pala na pamet. Jedina stvar koja me za sada interesuje.