Izleči mi rane 💙💎 [ZAVRŠENA]

Izleči mi rane - 48. deo

~ Izleči mi rane ~
●48.deo●
✦Pisac✦
Bežanja više nije bilo, barem za Helenu. Stefan ju je odavno čekao da odluči šta će biti sa njima. Iako nisu ni u vezi, a prijateljstvo im je takođe na staklenim nogama, ipak ih je jedna noć povezivala. Noć kada je Stefan postao Helenin heroj. Nije želeo da je požuruje niti da je pritiska, ali ga je unutar duše izjedala pomisao da se već skoro nedelju dana nije ni čuo ni video sa Helenom. Da li je dobro, pitao se...
Tiho kucanje na njegovim ulaznim vratima ga je trglo iz dremke na sofi u dnevnoj sobi, pa je skočio na noge ni ne gledajući u sat. Trljao je pospano oči sve do vrata, ali se potpuno razbudio kada je ugledao Helenu. Trepnuo je par puta u neverici, a zatim je razdvojio usne u čudu.
Stefan: Hej...
Helena: Nije baš u redu da drugi put dolazim kod tebe bez poklona, pa sam zato sada donela jedan. Mogu li ući... ako si sam?
Sklonio je svoje telo sa ulaza i propustio je u svoj stan. Zapanjen je bio jer je iznenada došla kod njega, i to skoro po mraku. Pružila mu je lepo zavijen poklon sa sve sjajnom mašnicom na vrhu kutije, te ju je sa smeškom preuzeo. Ponudio je Heleni mesto za trpezarijskim stolom, pa se latio posla u kuhinji.
Stefan: Jesi li za kafu ili čaj?
Helena: Ja bih čaj, ipak je veče...
Sa zadovoljstvom je pripremao zeleni čaj za Helenu, pun sreće jer je ona konačno tu. Kraj njega. Izabrao je dve potpuno crne šolje, crne kao ova noć u kojoj će ispijati čaj. Vrelina je stvorila dim koji se vijorio iz šolje, te je oprezno smestio šolju ispred Helene.
Helena: Nećeš otvoriti poklon..?
Ni gutljaj da uzme mu nije dozvolila, već je odmah želela da dobije željenu reakciju. Stefan je polako odmotao mašnu i podigao poklopac. Ispod providnog celofana je svetlost dana ugledala košulja koju je Helena odabrala. Stefanove obrve su se iznenađeno podigle.
Helena: Samo nosiš bele košulje.
Skrenuo je pogled ka njoj, i dalje iznenađen.
Helena: Ta plava košulja bi ti se slagala uz oči...
Ni Helena sama nije mogla da poveruje šta govori naglas. Da li ona to... flertuje sa Stefanom? Možda nije trebala, ali je silno želela. Osećala je potrebu za tim nežnim i zavitljivim rečima. Stefan je oprezno izvadio košulju iz celofana i raširio je smešeći se.
Stefan: Rado ću je nositi ako je od tvog srca.
Helena je osetila da se rumeni, ali je srećom mrak u stanu to vešto sakrio.
Helena: Hvala na čaju. Sam si u stanu..?
Stefan: Da, samo sam ja tu.
Helena: Nema ni... Ree?
Stefan: Nema.
Uz smešak je odgovorio. Zabavljala ga je njena znatiželja, čak pomalo i ljubomora u njenom glasu.
Helena: Zašto?
Stefan: Povredila je tebe, a nije smela. Ko mrzi tebe, neka mrzi i mene.
Helenine obrve su se iznenađeno podigle dok je pila prve gutljaje zelenog čaja. Znala je da je Stefan bio zaštitnički nastrojen, ali ne i ovoliko...
Helena: Nisam želela da te ukradem njoj, kao što je ona rekla. Hoću da to znaš i ti.
Stefan je klimnuo glavom želeći da što pre zatvori razgovor o Rei. Nije bilo potrebe kvariti ovakvo veče time.
Helena: Žao mi je što sam onako odjurila ono veče... preglupo je to bilo od mene. Ali.. sve je to bio iznenadni šok. Kupila sam ti i poklon kao mali znak zahvalnosti što si me spasio te noći. Mada, neću tim poklonom uspeti na pravi način da ti se zahvalim...
Zastala je i pogledala u Stefana. On je već nju posmatrao. Nežno, pospano, željno. Sve je iz njegovih očiju prštalo od emocija.
Helena: Ovaj...
Stefan: Da?
Helena: Htela sam i da kažem da... konačno sam te se setila. Na trenutak sam se probudila i ti si me držao za ruku. Jasno se sada sećam tvog lika... zaslužuješ da znaš i to.
Slabašno se osmehnula iza ivice šolje pre nego što je otpila još malo svog čaja. Stefan se smejao zadovoljno, znajući da se ona setila detalja koji je čak i on na trenutak zaboravio. On se više sećao kako ju je gledao iz bolničkog hodnika i razmišljao kako da joj pomogne.
Stefan: Sledećeg jutra si nestala, samo dok sam otišao po sok... nikada više nisam mogao da te nađem. Izjedala me je ta praznina koju si ostavila za sobom, Helena.
Nije mogla da mu olakša. Jedino... ako bude njegova i on njen. Da li će se tako rane izlečiti? Da li će tako zarasti? Da li će tako prestati da krvare obilno?
Stefan: Jesu li ikad... pronašli krivce?
Odmahnula je glavom. To je bila najbolnija tema i nešto što nikada neće moći da preboli.
Helena: Ne, nikada nisu. Kako su godine prolazile, gubila sam nadu da će ih pronaći. Ali ja znam da su oni i dalje tu, negde vrebaju...
Stefan: Neće te naći. Sve dok sam ja tu, oni te neće naći Helena. Obećavam ti to, dajem svoj život.
Uhvatio ju je za šaku i nežno je prstima pomazio. Osmehnuli su se jednom drugome i počeli da se opuštaju sa lakoćom.
Nije bilo više nijedne tajne.
Nije bilo više nijednog neodgovorenog pitanja.
Osim jednog.
Da li će njihova ljubav zaživeti?