Izleči mi rane 💙💎 [ZAVRŠENA]

Izleči mi rane - 35. deo

~ Izleči mi rane ~
●35.deo●
✦Dilan✦
U polumraku u svojoj sobi bez treptaja sam gledao u beli plafon. Doduše, sada je već postao i siv zbog mraka. Svestan sam da već nekoliko minuta nisam trepnuo, ali moj mozak ne šalje signal da treba da ovlažim svoje oči. Između prstiju sam vrteo svoj srebrni lančić sa priveskom u obliku žileta, a moje misli niko nije mogao da sustigne i uhvati.
Ona je bila jedina devojka od koje nisam mogao ništa da zadržim. Ništa da uzmem da me podseća na nju, kao uspomena. I sada kada je ponovo tu, ne mogu ništa.
Tom: Dilke! Gde si?
Tomov upad u sobu mi je prekinuo razmišljanje i naterao me da konačno trepnem. Zakopčavao je svoju belu košulju i napokon sam mogao sa sigurnošću da kažem da se obukao pravilno i elegantno.
Dilan: Zašto ovako upadaš bez kucanja?
Tom: Hajde, kao da sam te prekinuo u nečemu!
Prevrnuo sam očima i nečujno pročistio grlo ne mrdajući sa dušeka.
Dilan: Šta ti treba?
Tom: Idem na nekoliko pića, a ujedno ću proći i pokraj našeg novog restorana. Hoćeš sa mnom?
Dilan: Ne, ne ide mi se nigde večeras.
Očekivao sam da će izaći i ostaviti me ponovo u mraku, ali se naslonio na ram vrata i sa smeškom me pogledao.
Tom: Nije valjda da razmišljaš o njoj?
Dilan: O kome?
Tom: Ne pravi se lud, Dilane..! O Heleni pričam.
Još brže sam počeo da vrtim svoj lančić pa sam se podsvesno i nasmešio.
Tom: A znam te ja!
Dilan: I šta imaš ti sa tim?
Brzo sam vratio hladan izraz lica, kao i hladan pogled od kojeg se Tom sam povukao.
Tom: Ništa... samo... nema veze.
Dilan: Budi učtiv, pristojan i nasmejan. Nemoj da nas sramotiš.
Zaškripao je zubima besno, ali je ćutao. Verovatno će mu trebati večnost da smisli odgovarajući odgovor na moju opasku.
Tom: Znači ja sam taj koji je uvek loš, a ti si onaj najbolji hm?
Dilan: A zašto nisam? Svuda sam pristojan, izgledam odlično, znam šta ljudi vole i šta kome treba. Znam da ugodim ljudima, da se osete prijatno u mom društvu. Ti to tek treba da naučiš.
Tom: Paziću da Vam ne ukaljam obraz, gospodine Dilane.
Ljutito je zalupio vratima za sobom, te sam na miru mogao da se vratim mom razmišljanju. Helena je prelepa, nežna i krhka. Da je samo na jednom mestu pogrešno dodirneš, pukla bi na hiljadu delića.
Kako bih mogao da te osvojim, Helena?
Čime bih mogao da te oduševim?
Zar ti moj šarm nije bio dovoljan? Šta ti još treba?
Privezak na mom lančiću se besprekorno caklio u mraku, čistim ga svake večeri tačno u jedanaest sati. Te dve jedinice su mi jako bitne. Moglo bi se reći da su mi te jedinice jedini bitan trofej u životu. Pogledao sam na zidni sat i video da je prošlo već deset minuta od jedanaest časova, pa sam brzo skočio iz kreveta. Nisam smeo da zakasnim nimalo. To je jedina rutina koja mi nije dosadila već godinama dok me sve ostale umrtve.
Seo za svoj radni sto i skinup lančić sa mog vrata. Iako je bio glanc čist, privezak žileta je morao što pre da se očisti. Tanku krpicu sam natopio alkohol i pažljivo obrisao svaku pukotinu i svaki zarez.
Želim da bude čist kao i prvi put kad sam upoznao Helenu. Nadam se da je i ona primetila koliko vodim računa o svom izgledu, čistoći i predantnosti. Zauvek ću na to paziti.
Sada je privezak bio još lepši, pa sam se osmehnuo zadovoljno. Sve je u životu išlo kako sam želeo.